У свом саопштењу Министарство културе и информисања ни једном једином речју не објашњава разлоге због којих је умањило средства за редовну делатност Матице српске са 46 милиона у 2014. на 35 милиона у 2015. години. Шта се десило са 11 милиона динара? Зна ли Министарство да Матица по Закону о уштедама из 2014. године враћа још три милиона динара Министарству финансија, па би укупни финансијски минус износио читавих 14 милиона? Зашто се прибегло таквим оштрим мерама због којих би и један Летопис Матице српске требало да се сведе на два-три броја годишње? Због чега је дошло до таквог смањења и да ли постоји икаква одлука Министарства о том смањењу? На чему би се та одлука могла утемељити? И зар не би био ред да се најстаријој српској културној установи јасно, у писаној форми, представе разлози због којих је она тако оштро кажњена?
Уместо одговора на сва ова питања, Министарство износи податке који уопште нису предмет разговора, па информише јавност о томе да је Министарство Матици српској (46 запослених) дало 35 милиона, Библиотеци Матице српске (150 запослених) 157,3 милиона и Галерији Матице српске (26 запослених) 73,9 милиона динара. При том се сасвим прикрива чињеница да је реч о три посебна правна лица, од којих свако има своје посебне облике делатности и посебне рачуне, посебне програме рада и посебне односе са надлежним министарствима. Матица српска је најстарија српска културна установа чија делатност је дефинисана Законом о Матици српској из 1992. године, а у том Закону је истакнута обавеза државе Србије према овој установи која има изразиту културно-историјску мисију и многоструки значај. Из ње су се развиле не само Библиотека и Галерија Матице српске, него и Издавачки центар Матице српске. Уз то, Матица је пресудно важна и за настанак Српског народног позоришта и Музеја Војводине. Надам се да надаље у причу неће бити укључене и информације о приходима ових двеју установа.
То што се у саопштењу Министарства не појављује јасно разликовање Матице српске, с једне, и њених установа Библиотеке и Галерије, с друге стране, довољно јасно говори да је у ово саопштење уграђено пре свега културолошко (не)знање министра Ивана Тасовца. Сви у Министарству добро разликују ова три правна субјекта, а једино је то нејасно и мутно самом министру. Зато је саопштење Министарства и могло да се обликује тако збркано и немушто. Не доводећи у питање чињеницу да је Матица српска оштећена, а да су подржане Библиотека и Галерија Матице српске, једино министар Тасовац би поред таквог поретка чињеница могао да прође са једном, одиста трагикомичном констатацијом: ја јесам вама из новчаника узео 14 милиона, али сам део тих средстава дао вашим двема сестрама, па зато морате бити задовољни и морате мирно примити моју суверену одлуку! Сасвим је природно да се због одличних резултата поштују Библиотека и Галерија Матице српске, али Матица српска такође постиже одличне резултате а министар за њу не да нема речи хвале него је кажњава. Зашто и чему све то?
Одбијајући да прихватимо зачетак систематски изазваног урушавања Матице српске, одбијајући помисао да такав акт може и сме да дође из српског Министарства културе, истичемо суштинско неслагање са манирима министра Тасовца. Ти манири засновани су на строго афективном разликовању пожељних и непожељних установа: то разликовање се не заснива на рационалном разлогу и ваљаном аргументу него су плод чисте емоције. Зато оштећена страна никаквом аргументацијом не може да продре до свести министра Тасовца. Зато могу да прођу четири и по месеца од почетка обелодањивања казнених мера против Матице српске, а ова установа још увек не може да добије једноставан одговор на питање: зашто? Зато је представницима Министарства очигледно забрањивано да уопште комуницирају са представницима Матице српске. Дакле, уколико покушамо рационално да одговоримо на питање зашто се Матици све ово дешава, долазимо до закључка да је реч о очигледном арогантном понашању министра Тасовца.
Не верујући да би се рационално могла утемељити одлука о кажњавању Матице српске, истовремено са индигнацијом одбацујемо и две тихе инсинуације које провејавају у саопштењу Тасовчевог Министарства. Прва инсинуација тиче се прихода Матице српске, који су увек јасно засновани како у погледу прихода тако и расхода: они су увек строго наменски одређени. Министарство културе уредно добија Извештај о раду Матице српске и Финансијски извештај, па добро зна да у свему томе нема ничег спорног. Руководство Матице српске сасвим је спремно да се јавно говори о чињеницама финансијског пословања установе, али само под условом да исто то учине и установе за које је евидентно да се налазе под специјалном заштитом министра Тасовца. А поготово би требало проверити све оне нагомилане тврдње о сукобу интереса у којима, могуће је, министар Тасовац има неког удела.
Друга инсинуација тиче се чињенице да је Матица српска настала 1826. године, чак и пре него што је кнезу Милошу стигао први турски хатишериф којим је започето обезбеђење аутономије српске кнежевине. Сваком човеку који нешто зна о српској култури и њеној историји добро је позната чињеница да Матицу није основала српска држава него српски интелектуалци и трговци у Пешти. Понеког човека, па и министра Тасовца, таква чињеница може да збуни, па у томе они препознају нечег чега нема. А нема и не може бити икакве склоности да се Матица на било који начин супроставља држави Србији или да из таквих разлога истиче своју дуговечност. Због незнавених људи који муку муче са трајношћу наше установе, одлучно изјављујемо да је Матица српска кључна институција која негује српски идентитет, а њено државотворно опредељење многоструко је доказано. Истовремено, Матица је установа која јасно сагледава европски и светски контекст у којем српски народ треба да се избори за достојанствене услове свога опстанка.
Последњих месеци једно сазнање је постало сасвим очигледно: министар Тасовац је ухваћен на делу покушавајући да започне процес урушавања Матице српске и њеног драгоценог, изузетно динамичног културног и научног деловања. Не пристајући на то да Матица српска буде жртва каћиперног, ирационалног и инфантилног понашања једног министра, руководство установе захтева да се најзад обелодане разлози за све ове, више него чудне одлуке. Управни одбор Матице српске је, дакле, озбиљно сагледао финансијске околности функционисања установе и застао пред несхватљивом чињеницом о неправедном и неоправданом смањењу средстава за њено редовно функционисање. Још увек чекамо да из Министарства дође макар какво смислено објашњење једне одлуке која се одиста тешко може схватити и објаснити. Да министар Тасовац не намеће неке неприхватљиве и крајње ирационалне облике понашања, о свим овим проблемима могло се, одавно већ, и то на миру и без нервозе, поразговарати и наћи некакво решење.
Проф. др Драган Станић,
председник Матице српске