У Сали за седнице Матице српске 27. марта у 12 часова представљено је фототипско издање „Сарајевског преписа Законоправила Светог Саве из 14. вијека”, које су приредили проф. др Станка Стјепановић и јеромонах Серафим Глигић. О књизи су говорили проф. др Љубомирка Кркљуш и проф. др Станка Стјепановић, а присутне је поздравио проф. др Драган Станић, председник Матице српске.

Солунска браћа Кирило и Методије су започели своје животно дјело стварањем писма словенских народа, али је њихово животно дјело успио да заврши Свети Сава.Он је то урадио оног момента када је, на самом почетку 13.вијека,пред византијског цара и  цариградског патријарха и православни словенски свијет  изнио своје Законоправило-Номоканон.Законоправило Светог Саве је зборник канонских и грађанских законика које је Свети Сава одабрао из грчких зборника, чиме је створио непоновљиво правно дјело које је служило за управљање средњевјековном српском државом и црквом. Законоправило Светог Саве има шест уводних и још 64 главе. Двадесет глава су из области свјетовног, претежно грађанског права, али има и одредаба кривичног права. Остале главе су из канонског права. Из ове области, Свети Сава је у Законоправило преузео сва правила седам васељенских сабора, правила помјесних сабора, и нека од правила Светих Отаца цркве. Из области грађанског законодавства, унио је Прохирон –Закон градски, затим новеле цара Алексија Првог Комнина о браку и обручењу, и нове заповиједи (новеле) византијских царева о одређивању степена сродства у којима се брак забрањује. Поред овога, унио је одредбе из Закона Богом даном Мојсију, у коме су биле садржане и неке кривичноправне одредбе. Свети Сава се за овај зборник користио грађом из више од сто грчких зборника. Узео је оно што је највише одговарало аутокефалној Српској цркви и држави, водећи рачуна о српском обичајном праву које је до тада важило. Он је комбиновао поједине дијелове тих прописа и тако прилагодио више различитих текстова узетих из разних зборника да чине јединствену цјелину, не само у случају канонског, већ и грађанског права.  Свети Сава је сам урадио, преплићући норме из византијских зборника, уграђујући у њих установе старог српског обичајног права, комплетно право за српску цркву и државу – уставна начела, канонско право, породично право, кривично право, насљедно право и грађанско право.Наш велики научник у црквеноправној теорији 20. вијека, Сергије Викторович Троицки је под називом „Како треба издати Светосавску Крмчију (Номоканон са тумачењима)“ још 1952. године изнио своје размишљање како треба издати преписе Законоправила Светог Саве. Предлагао је да се најприје изда Иловички препис као најстарији препис, а послије њега да се изда Сарајевски препис Законоправила Светог Саве, као најзначајнији послије њега и специфичан по допунским чланцима. Сергије Троицки je у поменутом раду, урадио генеалогију свих преписа Законоправила Светог Саве и установио је да је Сарајевски препис Законоправила Светог Саве посебан по свом роду и да од њега није настао ниједан други препис, а да је његово поријекло од преписа из 1252. године будимљанског епископа Теофила сумњиво, чак сматра да је близак протографу и да је изгледа преписиван са неке од епископских књига.