У петак, 24. марта 2023. године на дан 24. годишњице од НАТО бомбардовање Савезне Републике Југослвије а у оквиру Недеље Косова и Метохије у Матици српској, представљене су књиге проф. др Митре Рељић, Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина и Идентитет и интегритет српског језика на Косову и Метохији.
Скуп је поздравио председник Матице српске проф. др Драган Станић. Пожелео je добродошлицу гостима са Косова и Метохије и прочитао своју песму „Кућа на гробљу”. О књигама су говорили мр Живојин Ракочевић и проф. др Бранислава Дилпарић.
Мр Живојин Ракочевић, неустрашиви саборац и сапутник професорке Рељић, који је заједно са њом обилазио и фотографисао гробља и уништене споменике рекао је да је професорка Рељић у овој књизи по први пут у нашем културолошком контексту и историјској перспективи одредила место, улогу и значај гробаља на Косову и Метохији. „Када размишљам о овој књизи ја видим Митру, њене руке, ону земљу која зараста, зарастају наши споменици, видим Митру која се пробија кроз грање и трње на гробља на којима десетинама година нико не долази…сва та страшна и потонула гробља оживе у књигама Митре Рељић. У њеном доживљају гробаља, нема ништа мртво и умрло, хвала Митри”.
Проф. др Бранислава Дилпарић сматра „да монографија под називом Идентитет и интегритет српског језика на Косову и Метохији, објављена у новембру 2022. године у издању Матице српске, представља одлично осмишљену и конципирану научну студију о судбини српског језика и његових говорника на територији Косова и Метохије у новијим друштвеноисторијским околностима, које је ауторка и сама искусила и била њихов непосредни сведок и посматрач (што је и данас). Припадајући плејади изузетних стваралаца који су својим импозантним научноистраживачким опусом већ увелико задужили и косовскометохијски простор и (најмање) науку о језику, ауторка Митра Рељић је и овом књигом показала са колико пажње, знања, ентузијазма и енергије приступа писању својих дела, ослањајући се притом не само на обимну литературу и изворе, већ и на сопствене – а у косовскометохијским околностима неретко и врло опасне – теренске опсервације”. На крају је констатовала: „Имајући у виду све до сада наведено и посебно истичући изразиту комплексност, актуелност, те (национални) значај проблематике која се овде веома студиозно и са неприкосновеном научном и методолошком утемељеношћу обрађује, јасно је да монографија Идентитет и интегритет српског језика на Косову и Метохији ауторке Митре Рељић представља изузетно вредан, итекако неопходан и надасве објективан извор писане речи о нимало завидној судбини српског етнојезичког идентитета на простору Косова и Метохије у новијој историји”.
Професорка Митра Рељић је говорила о идентитету и интегритету српског народа и његовог језика на Косову и Метохији. „Књиге Српска гробља на Косову и Метохији: уништена споменичка и језичка баштина и Идентитет и интегритет српског језика на Косову и Метохији повезује то што је у обема, примарно реч о, с различитих аспеката сагледаном, атаку на идентитет и интегритет српског народа и његовог језика, чији је крајњи циљ потирање српског идентитета косовскометохијског простора. Покушаји да се уништи то језгро просторног идентитета трају столећима, а одлучност да се тај простор идентитетски „испразни” и накнадно му се конструише неки нови идентитет, по мери и жељи искључиво албанског етноса, започиње 1999. године по доласку тзв. међународних снага. Систематско уништавање српских гробаља на Косову и Метохији највидљивији је показатељ тога наума. Почев од 1999. г. до данас албански екстремисти су рушењем, разбијањем надгробника, неретко и уз помоћ механизације, минирањем те спаљивањем, на стотинама српских градских и сеоских гробаља (безмало свих у албанском окружењу) уништили више десетина хиљада надгробних споменика, а више десетина гробаља потпуно затрли – преорали, поплочали, песком и шутом насули или претворили у депонију смећа. Највећи број веома старих српских гробаља која су вековима како-тако претрајавала, потоњи насртај албанских вандала нису издржала. У многим местима хумке су ископаване или поткопаване, а земни остаци упокојених разбацивани уоколо.
Током непуне две и по потоње деценије српски језик је бројчано обеснаживан не само масовним прогоном и уморствима Срба и других корисника српског језика него и номиналном изменом његова идентитета, другим речима, крађом његова историјски потврђеног и препознатљивог садржаја и подвођење истог под називе „босански“ или „црногорски“ те албанизацијом словенског становништва. Бошњакизацијом традиционално екавског староседелачког становништва исламске вероисповести, које Босне ни видело није, албанизацијом доброг дела те популације и припадника других етничких група, статус српског језика је, од надетничког какав је имао све до уочи последњег рата, сведен безмало на етнички. Овом статусном суноврату српског језика иде у прилог чињеница да га многи, укључујући и поједине наше државне представнике, мимо Устава Републике Србије, виде као мањински, самим тим што Србе на Косову и Метохији неретко називају мањином или заједницом. Измена топонимије, урбанонимије, виконимије – ходонима, на пример, тј. назива улица и тргова, па небрига за „градски пејзаж“ у чисто српским срединама – помодарска стихија иностраног и латиничног називља продајних и услужних објеката (која, с обзиром на опште стање и положај српског језика на Косову и Метохији, носи много теже последице неголи у другим деловима српског језичког простора) – све то води измени српског идентитета косовскометохијског простора и потискивању културе сећања.
Изгоном из градских центара, српски језик је остао без институција и установа које су обезбеђивале његово нормално функционисање и подстицале језички развој, а „павши у руке“ Албанаца и белосветских „поспремача“ наше историје, културе и наших живота, српски језик је (у свакојаким публикацијама, документима, назови штампи и сл.) распињан, сакаћен и загађиван до непрепознатљивости.
Подсетићемо да је одмах по успостављању протектората, српски језик, уместо да испуњава основну функцију средства комуникације, широм Косова и Метохије постао средство идентификације жртве, па се за изговорену српску реч плаћало животом. Не би ли сачували живу главу Срби су прибегли криптоглосији (скривању језичког идентитета), таман као што се под османским игом прибегавало криптохришћанству.
Међу нама је данас превише оних који атакују на српско сећање. Полазећи од властите животне праксе која ласка актуелној моћи и позива на конвертитство сваке врсте, ови исказују презир према, како кажу, „митотворној“ српској традицији и „подучавају“ да је идентитет пука конструкција. Наседајући на ове тобоже научне увиде, има нас и међу лингвистима, чак добронамерним, који се, хотећи да истакну властиту космополитску оријентацију, одређују према језичкој крилатици ни тамо ни овамо, несвесни да нам сугеришу болну располућеност и неприпадање и не схватајући да правилан однос према другом и другачијем може имати само онај ко осећа целовитост и постојаност властитог идентитета.
Прошлост сваког народа, па тако и српског, обележавају значајне личности, догађаји и одређене, како би рекао Јан Асман, „симболичке фигуре за које пријања сећање“. Те фигуре, историјски потврђене или не, представљају ослонце нашег колективног идентитета који сажима свест о заједничком простору, заједничкој историји и заједничкој култури. Колективном идентитету, додаје Асман, за разлику од индивидуалног и свакодневног, својствена је и свечаност и сакралност. Осетићемо то и при самој помисли на Видовдан и Лазарев завет, на обилићки подвиг или на речи наше епске мајке Јевросиме у којима је уткано светосавско нам завештање Вере, Истине и Правде. Хтели ми то или не, кључне симболичке фигуре за које пријања српско сећање везане су за простор Косова и Метохије, па тај простор и видимо не другачије до као, како би рекао професор Предраг Пипер, „архипелаг смисла“ нашег колективног постојања. У мери у којој тако поимамо простор Косова и Метохије, у тој мери се и можемо декларисати да смо „са Косова и Метохије“ или да „живимо на Косову и Метохији“, и ту треба бити искрен. Онде данас живе они што, како би рекао мудри Бела Хамваш, „расту у сразмери својих губитака“ сматрајући то властитом привилегијом, потом они, најбројнији и не мање заслужни, што без философско-теолошких удубљивања у живот који живе, просто страдају и чувају заветну земљу, али и подоста оних који не живе за Косово него од Косова. У исто време, за немали број Београђана, Новосађана, Подгоричана, Бањалучана и др. по ономе што чине и осећају, и те како се може рећи да живе на Косову. Што нас се више душом пресели на Косово и Метохију, то ћемо бити сигурнији да ћемо сачувати и темељ нашег колективног идентитета. Онима слабашнијим и, посебно, одрођеним космополитама који се ругају покличу „Догодине у Призрену”! ваља увек одговорити да ми у Призрену јесмо и да ћемо онде остати”.
Програм је водила др Александра Новаков. На видео биму смењивале су се фотографије уништених споменика и гробаља. Програм је снимљен и може се погледати у видео архиви.