У среду, 13. новембра 2024. године, у Свечаној сали Матице српске одржана је свечаност „Његошев дан у Матици српској“ и научни скуп „Његош и Летопис Матице српске“, поводом два века постојања „Летописа Матице српске“, у организацији Његошевог одбора Матице српске. Поздравну реч одржао је Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Мићовић), председник Његошевог одбора. Академик Миро Вуксановић изложио је рад под насловом „Скупљање кошчица Његошевих“, проф. др Горан Максимовић изложио је рад „О Његошевом дјелу и Његошу у Летопису Матице српске“, а проф. др Радослав Ераковић излагао је на тему „Скице за портрет деветнаестовековног читаоца ‘једне руске књиге о српском песнику’“. О Његошевом зборнику бр. 5 говорио је проф. др Душко Певуља. Скупу су председавали академик Миро Вуксановић и академик Јасмина Грковић-Мејџор.

Цео програм је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске.

У уторак, 12. новембра 2024. године, у Малој сали Матице српске одржано је представљање зборника радова „Свети Сава и Доментијан“ и „Многолетна писања сабрасмо у једно“ (тематски зборник посвећен проф. др Драгиши Бојовићу) у издању Центра за црквене студије. О делатности и резултатима Центра за црквене студије, Међународног центра за православне студије и Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу, а поводом најновијих издања, говорили су председник Матице српске проф. др Драган Станић, проф. др Светлана Томин, проф. др Борис Стојковски и проф. др Драгиша Бојовић. Програм је водила мср Милена Кулић.

Цео програм је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске.

У петак 8. новембра, у Свечаној сали Матице српске одржана је свечаност уручења Награде „Љубомир Стојановић” и диплома са Републичког такмичења из Српског као нематерњег језика за школску 2023/2024. У уметничком делу програма учестовао је хор Гимназије „Јован Јовановић Змај” из Новог Сада, под диригентском управом Јована Травице. Програм је водила проф. др Исидора Бјелаковић, секретар Одељења за књижевност и језик.

Овогодишњи добитници награде „Љубомир Стојановић” су Ксенија Стаменковић (прва награда за рад „Структурне, семантичке и прагматичке особености вишезначних двоклаузалних асиндетских реченица у српском језику”), Сања Шаровић (друга награда за рад „Семантичке категорије простора и времена у фразеолошким јединицама народних говора Црне Горе (лексичка и лексичко-семантичка перспектива)”), Катарина Ољача (трећа награда за рад „Колокације с придевом слободан и његовим контекстуалним синонимима: самосталан, независан, празан”), и Николина Јањић (трећа награда за рад „Исказивање темпоралног и каузалног значења у научним текстовима из области лингвистике”). Награде су уручили чланови жирија проф. др Наташа Киш, проф. др Александар Милановић и проф. др Исидора Бјелаковић.

Дипломе са Републичког такмичења из Српског као нематерњег језика уручиле су проф. др Исидора Бјелаковић и мр Ивана Ћелић, стручни сарадник Матице српске и члан Организационог одбора Такмичења. На Републичком такмичењу из Српског као нематерњег, које је одржано у ОШ „Херој Јанко Чмелик” у Старој Пазови, 26. маја 2024, учествовало је укупно 198 ученика (од 221 пласираних) 7. и 8. разреда основних школа, који уче српски као нематерњи језик по А и Б програму. Ученици су дошли из различитих округа Републике Србије: Севернобачког, Западнобачког, Јужнобачког, Сремског, Севернобанатског, Средњебанастког, Јужнобанатског и Рашког. Дипломе је освојило укупно 44 ученика: прво место – пет, друго место – 17, треће место 22 ученика.

Након доделе награда, сви награђени студенти, ученици, професори и гости имали су прилику да организовано посете Галерију Матице српске и виде њену нову сталну поставку слика „Ревизија колекције Галерије Матице српске”. Свечаност уручења награда и диплома је снимљена и може се погледати у видео архиви сајта Матице српске.

Пуних 200 година, Летопис Матице српске” је доследно радио не само на изградњи културног идентитета српског народа него и на упорном дефинисању европског и светског културног простора на којем српска култура треба да покаже своје истинске разлоге постојања, своју виталност и своје истинске вредности. „Летопис Матице српске” јесте летопис српске књижевности и културе, али је истовремено и летопис европске и светске културе.

У склопу обележавања великог и значајног јубилеја „Два века Летописа Матице српске” почетком новембра у Матици српској одржан је дводневни Научни скуп са међународним учешћем „Два века Летописа Матице српске: часопис дугог, континуираног трајања као међународни феномен”.

На отварању овог значајног Скупа беседили су: Његова светост патријарх српски Порфирије; Бранко Маркоски, секретар за високо образовање и науку у влади АП Војводине; Милан Ђурић, градоначелник Новог Сада; Драган Станић, председник Матице српске, који је прочитао и поруку Александра Вучића, председника Републике; те Селимир Радуловић, главни и одговорни уредник „Летописа Матице српске”. У уметничком делу програма учествовали су: пијанисткиња Марина Милић Радовић и баритон Жељко Р. Андрић.

Током два дана трајања Скупа, „Летопис Матице српске” као часопис дугог, континуираног трајања као јединствени светски и европски феномен такве врсте осветлили су својим научним освртима шездесетак еминентних учесника из земље, региона и иностранства. Радови са овог Скупа биће публиковани у одговарајућем тематском „Зборнику”.

Матица српска пригодним свечаностима обележава 200 година од оснивања часописа „Летопис Матице српске”. Низом манифестација, међу којима је и изложба „На страницама Летописа” ‒ „Два века 1824 ‒ 2024” аутора мср Александре Јовановић и Владимира Николића, архивиста Рукописног одељења Матице српске отворена је у четвртак, 31. октобра у 12 часова у свечаном фоајеу Матице српске. Јубилеју у част, први пут у овако великом обиму изложене су архивалије које се чувају у Збирци Рукописног одељења. Документован је историјат настанка часописа, као и наставка његовог деловања кроз најзначајније етапе из прошлости и будућности часописа, говорећи о оснивачу, уредницима као и бројним сарадницима „Летописа”. На изложби је приказано 80 архивалија, распоређених у шест тематских целина, уз портрете часника, уредника и сарадника који су изложени у салонима Матице српске. Последња целина посвећена је садашњем времену у којем часопис наставља деловање преносећи мисију својих претходника.

У присуству бројних сарадника и колега, изложбу је отворио проф. др Драган Станић, председник Матице српске указавши на одличан избор приказаних докумената која сведоче о колективним пословима припреме, уређивања и објављивања „Летописа” у различитим временима и околностима. Највећу вредност изложбе, истакао је председник Станић, пружају сачувана писма која ће књижевне историчаре, проучаваоце часописа довести до неких нових сазнања. Изложбу прати Каталог.

Изложба је реализована средствима Министарства културе и информисања Републике Србије.

У оквиру реализације пројекта Српског културно-информативног центра Спона из Скопља (уз финансијску подршку Министарства културе Републике Србије у области културних делатности Срба у иностранству), који је проистекао из протокола о сарадњи између Матице српске и Споне, др Александра Новаков и мр Дејан Милорадов одржали су предавања у Куманову, Скопљу и Битољу. Модератор програма био је Милутин Станчић из Споне.

У Куманову у просторији Споне предавање је одржао мр Дејан Милорадов о топонимима Шарган и Маловиште на планини Баби код Битоља. Стари српски назив за врсту змије Vipera ammodytes – шарган и његова варијанта шаран присутан је на великом историјском и етнолигвистичком простору српскога језика. Од свих појединачних назива врста змија у српском језику једино се херпетоним шарган односно шаран јавља као мотивациона основа за многе топониме. Дејан Милорадов је пописао све топониме с овом основом, а један од њих се налази на планини Баби, близу села Маловишта, означава планинску косину, тј. пашњак, и назива се – Шарган. Овај пашњак као и село именовали су и зачели средњовековни сточари из Преспе, који су били део старог српског племена Брсјака. Они су најопакију змију Европе у прошлости називали шарган, али овај херпетоним испустили су из памћења као што су не тако давно изгубили свест о имену свог племена и стварној припадности заједничком народу.

У Скопљу у просторији Споне предавање је одржала др Александра Новаков под насловом „Српска мушка гимназија у Скопљу (1894–1912)”, поводом 130 година од оснивања. Др Новаков је истакла да је школа почела са радом 19. новембра 1894. у дечанском метоху. Била је интернатског типа. Поједини ученици су били благодејанци. Почела је рад као нижа четвороразредна гимназија, а ослобођење 1912. дочекала је као осморазредна виша гимназија, из које је проистекла и четворогодишња Учитељска школа. Радила је и Виша девојачка школа од 1895. године. Након отварања Гимназије отворен је велики број школа по селима и другим мањим градовима. Само њено постојање представљало је погодно тло за отварање основних школа широм вилајета. Током рада Гимназија је имала више заступника директора и 10 директора, предавало је 109 наставника, трећина наставника била је из Старе Србије и Македоније. За 18 година рада школу је похађало 1074 ученика. Долазили су из 289 места широм српског културног простора, највећи број деце долазио је из Косовског вилајета. Међу наставницима били су теолог Стеван Димитријевић и књижевник Петар Кочић. Ову школу су, поред осталих ученика, завршили Јосиф Михаиловић, архитекта и отац модерног Скопља, Јанићије Поповић, књижевник, и Ђорђе Скопљанче, четнички војвода.

У Битољу, у просторијама Универзитетске библиотеке „Свети Климент Охридски”, говорили су др Александра Новаков о Српској гимназији у Битољу (1897–1912) и мр Дејан Милорадов о пашњаку Шаргану и селу Маловишту на планини Баби. Поздравну реч упутила је испред Библиотеке Јелена Петровска.

Др Новаков је истакла да је Српска мушка гимназија почела са радом 7. новембра 1897. Била је нижа, четвороразредна гимназија интернатског типа. Оснивач школе и одговорни управитељ био је турски поданик Михаил Хаџи Поповић, за директора гимназије био је постављен такође турски поданик Сава Јакић, наставник Призренске Богословије. Плате и све трошкове школе финансирала је Краљевина Србија, преко српског конзулата у Битољу. Ученици су били старости од 12 до 20 година. Осим мушке гимназије, радила је и српска женска гимназија. Поред Конзулата Краљевине Србије, значајан центар свих Срба Битољског вилајета била је и Српска гимназија. Након оснивања Гимназије осниване су српске школе у казама и варошима (школске 1909/10. у Битољском вилајету било је 1809 ученика, 88 учитеља у 66 школских места), директор Гимназије био је њен старешина. Поједине школе су биле затваране, углавном због денунцијације Бугара, и постајале егзархијске, а друге су отваране. Након оснивања школа у црквама се служила словенска литургија (али не егзархијска), били су присутни српски свештеници, а постојали су и српски представници (азе) при среским меџлисима.

Заједно с представницима Споне (Милутин Станчић, Горана Јовановски Јуруковски и Радован Милковски) гости су обишли Гимназију „Гоце Делчев” у Куманову. Александра и Дејан су разговарали са ученицима гимназије, који похађају наставу на српском језику, и упознали их са радом Матице српске. Такође су обишли Градско гробље у Куманову, српски средњовековни манастир Светог Ђорђа у Старом Нагоричану и Српско војничко гробље у Битољу. Посебно искуство била је посета Цркви Светог Ћирила и Методија у Прилепу, заправо крипти ове цркве, где је вечно почивалиште пронашло око 2000 српских ратника из балканских и Првог светског рата. Ова црква је саграђена у част краља Петра I Ослободиоца, изграђена је по плану Момира Коруновића, а освештао ју је владика Николај Велимировић. Крипта овог храма је у врло лошем стању и неопходна је њена обнова.

Објављен је октобарски број „Летописа Матице српске” (год. 200, књ. 514, св. 4) у којем су у сталној рубрици „Поезија и Проза” објављени прилози: Драгана Јовановића Данилова, Милана Мицића, Милана Тодорова, Луне Градиншћак и Вање Ковачевић, те превод прозе Маргарите Симоњан. Рубрика „Есеји” доноси текстове Стевана Јовићевића о Бранимиру Шћепановићу, Тамаре Бабић о Иви Андрићу и Исидоре Ане Стамболић о српским средњовековним апокрифима. Тема рубрике „Сведочанства” је књижевно дело Драгана Јовановића Данилова кроз текстове Јане Алексић, Владимира Б. Перића, Бисерке Рајчић и Венка Андоновског. Стална рубрика „Критика” прати актуелну књижевну продукцију, а у овом броју текстове потписују: Александра Стевановић, Ленка Настасић, Нина Стокић, Анђелко Анушић, Дуња Керац и Јелена Марићевић Балаћ. У рубрици „Из света”, Предраг Шапоња прати актуелна дешавања на светској књижевној и културној сцени.

Часопис је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка

У петак, 25. октобра 2024. године, представљена је издавачка делатност Матице српске на Међународном сајму књига у Београду у сали „Иво Андрић“. Представљена су најзначајнија издања објављена у претходној години. Проф. др Драган Станић говорио је о великом јубилеју који прославља „Летопис Матице српске“, Селимир Радуловић говорио је о уредничком програму „Летописа“ у јубиларној години, проф. др Исидора Бјелаковић говорила је о зборнику радова „Ђорђе Натошевић у свом и нашем времену“, Славко Станојевић о „Српском шаховском лексикону“, а Мартин Пребуђила о антологији „Нежност словенска. Антологија српске и словачке поезије“.

У другом делу програма представљена је књига Милана Кашанина „Привиђења и ‘Нова’ привиђења“ о чему је говорила проф. др Зорица Хаџић Радовић, зборник радова „Поетски светови Васка Попе“ о чему је говорио уредник проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ, књига „Задужбине у српском праву: историјски контекст и савремени изазови“ о којој је говорила ауторка др Јелена Веселинов, управник послова Матице српске, као и књига „Хајдуци у српској историји и памћењу“ о којој је говорио др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске. Програм је водила мср Милена Кулић, стручни сарадник Одељења за књижевност и језик. У овој прилици, представљен је део богате издавачке делатности Матице српске, а списак нових и капиталних издања можете погледати овде.

У оквиру издавачке делатности Његошевог одбора Матице српске објављен је пети „Његошев зборник Матице српске“. Уредништво зборника чинили су академик Миро Вуксановић, главни и одговорни уредник, проф. др Горан Максимовић и проф. др Радмило Маројевић. Зборник је подељен у три поглавља („Дан Горског вијенца посвећен митрополиту црногорско-приморском Амфилохију“, „Његошев дан у Матици српској: Научни скуп Издања Горског вијенца“, „Библиографија“). Радове су објавили Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Мићовић), академик Матија Бећковић, академик Миро Вуксановић, Иван Негришорац, проф. др Горан Максимовић, академик Јасмина Грковић-Мејџор, проф. др Радмило Маројевић, проф. др Горан Максимовић, проф. др Радослав Ераковић, проф. др Душко Певуља, др Душко Бабић, проф. др Зорица Несторовић, а библиографију „Горског вијенца“ урадила је Слађана Субашић. Лектор и коректор издања је Татјана Пивнички Дринић, технички уредник Вукица Туцаков, а стручни сарадник Његошевог одбора мср Милена Кулић.

Штампање овог зборника омогућило је Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије. Зборник је доступан и у електронској форми и може се погледати на линку.

У суиздаваштву Матице српске и Српске читаонице из Ирига објављен је зборник радова „Драма Михизовог доба“. У питању је зборник радова са других Михизових сусрета (2023). Уредник зборника је др Владан Бајчета. У зборнику радова објављени су текстови Зорице Несторовић, Марине Миливојевић Мађарев, Марије Воштић, Милоша Пешута, Кристијана Олаха, Зорана Милутиновића, Марије Благојевић, Весне Црепуљаревић, Анђелке Лутовац, Александра Пејчића, Јасмине Ахметагић, Александра Јеркова, Владана Бајчете и Растка Лончара.

„Током друге половине XX века Михиз је имао значајну улогу у неколико подручја драмског стваралаштва: као оригинални драмски писац, затим као плодан драматург, а потом позоришни критичар и активан учесник театарског живота у престоници ондашње Југославије. Михиз је донио Бекетовог „Годоа“ у Београд; кумовао називу „Атељеа 212“ (у чијем је бифеу држао неформалну „академију“); подстицао постављање адаптација појединих дјела за сцену; дјеловао у раду различитих жирија… Написао је четири драмска комада: „Бановић Страхиња“ (1963), „Командант Сајлер“ (1966), „Краљевић Марко“ (1969) и „Оптужени Пера Тодоровић“ (1985). Драматизовао је десетину дјела српске и свјетске књижевности, у које спадају „Страдија“ Радоја Домановића (1958), „Лопов“ Леонида Леонова (1969), „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића (1971), „Међа Вука Манитога“ Матије Бећковића (1978), „Корешподенција“ Борислава Пекића (1980)… Као позоришни критичар, писао је о глумачким остварњима Рахеле Ферари, Раше Плаовића, Бранка Плеше, потом о драмским (не)успјесима Ђорђа Лебовића, Милоша Црњанског, Драгослава Михаиловића, Душана Ковачевића… Кроз деценије свог присуства у књижевној арени Михиз је, дакле, партиципирао у најразличитијим видовима позоришног живота, што по обиму превазилази и његов критичарски ангажман као најпрепознатљивији и најцијењенији дио пишчевог опуса“ – каже уредник.

Зборник је штампан средствима Министарства науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије, Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама и Општине Ириг.