На иницијативу Одељења за књижевност и језик Матице српске и Филозофског факултета у Новом Саду, а под покровитељством Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, ове године је у НОКЦ „Вук Караџић“ у Тршићу основана Школа историје српског језика. Школа је намењена студентима треће и четврте године основних студија србистике на свим катедрама на којима се студира српски језик и књижевност − како у Републици Србији тако и у Црној Гори и Републици Српској.

Ове године Школа је одржана од 29. новембра до 5. децембра и похађало ју је 25 полазника са државних универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Новом Пазару, Приштини (са седиштем у Косовској Митровици), Источном Сарајеву, Бањалуци и Никшићу.

Школа је основана у жељи да се студентима основних студија, заинтересованим за дијахронијска проучавања српског језика, омогући да прошире своја знања те да у оквиру интерактивних предавања и радионица буду упознати са савременим истраживањима и актуаленостима у проучавању историје српског народног и књижевног језика.

Предавачи у Школи били су: проф. др Александар Милановић, проф. др Ирена Цветковић Теофиловић, доц. др Јелена Стошић, проф. др Владимир Поломац, проф. др Марина Курешевић, др Ана Мацановић и проф. др Исидора Бјелаковић.

Матица српска се јавно захваљује Министарству за људска и мањинска права и друштвени дијалог што је добила текст нацрта Стратегије са позивом да изнесе своје ставове.

Матица је тај позив озбиљно схватила, организовала је консултације са проучаваоцима и познаваоцима ове области знања, па је уз незнатно закашњење у односу на задате рокове доставила Министарству своје оцене и сугестије. Како Матица није добила потврду да ће ти ставови и оцене бити озбиљно размотрени, одлучили смо да јавности понудимо на увид документ који смо тим поводом начинили. Исто тако се надамо да ће у даљој процедури бити организована регуларна јавна расправа о овој стратегији и да ће бити још прилика да се изнесу добро промишљене, конкретне оцене које би укључиле како похвале тако и приговоре.

Новости су у потпуности пренеле Матичин текст упућен ресорном министарству (линк овде).

БУДУЋИ да равноправност полова, односно жена и мушкараца, омогућава не само реализацију различитих потенцијала сваког појединца, већ чини и да читаво друштво буде снажније интегрисано те да функционише на ефикаснији начин, Матица српска поздравља и подржава сва настојања да се ова област друштвених односа унапреди.Саду, Фото Н. Карлић

Међутим, у погледу појединих домена изложених у тексту Националне стратегије за родну равноправност, период 2021–2030. године, са акционим планом за њено спровођење за период 2021–2023. године (даље Стратегија) овом приликом износимо и неколико веома важних примедаба. Оне представљају резултат консултација са члановима Матице српске – стручњацима за језик, књижевност и друштвене науке.

Устав Републике Србије не познаје појмове рода и родне равноправности, већ говори о „равноправности жена и мушкараца“ и „развијању политике једнаких могућности“ (члан 15).

Наведени став морао би да се примењује у свакој стратегији која се у овој области доноси, а подразумева се и да сва нижа правна акта морају бити у сагласности са Уставом.

Сам термин „род“ има бројна значења, а не само оно које имају на уму писци Стратегије.
При томе, Стратегија не одређује до краја ни на потпуно јасан начин шта се у њој подразумева под „родом“.

Стратегија не третира жене и мушкарце на једнак начин. Где год се уочавају одређене полне диспропорције, наводе се једино мере за унапређење положаја жена. На пример, након констатације да у судству влада полна диспропорција у корист жена (више од 70%), не говори се о потреби да се ова диспропорција исправи.

Одређеним ставовима, препорукама и циљевима изнетим у Стратегији који се тичу високог образовања крши се члан 72 Устава Републике Србије, којим се јемчи аутономија универзитета. Аутономија универзитета је прецизније дефинисана Законом о високом образовању, по којем, између осталог, она подразумева „право на утврђивање студијских програма“ (члан 6), при чему је студијски програм дефинисан као „скуп обавезних и изборних студијских подручја, односно предмета, са оквирним садржајем“ (члан 33).

Занемарујући аутономију универзитета, Стратегија у Мери 1.8 (стр. 120), предвиђа „уродњавање високог образовања“, и као конкретну меру „подразумева анализе којима ће се утврдити родно неосетљиви, родно стереотипни и дискриминаторни садржаји у силабусима и универзитетским уџбеницима, те њихову измену“, да је потребно „установити обавезу преиспитивања наставних садржаја и уџбеника из родне перспективе“ (стр. 47. 48), као и да је „неопходна родно сензитивна реформа високог образовања“ (стр. 47) итд. Такође, настојање да се директно утиче на утврђивање студијских програма огледа се и у констатацији: „у литератури је препознато да је за додатну едукацију и родну сензитивизацију знања од посебног значаја увођење и афирмација предмета и студијских програма Студија рода на свим нивоима високог образовања“, (стр. 47, из чега се стиче утисак да је реч о широко прихваћеном увиду, али се као „литература“ наводи један рад две професорке Правног факултета у Нишу, и то два пута: једном као посебна референца, а други пут у оквиру зборника радова у којем је објављен).

Поставком о неопходности „уродњавања“ наставних планова, програма и садржаја доносилац Стратегије прекорачује своја овлашћења и „уродњавање“ наставних планова се намеће, без консултација са релевантним чиниоцима, креаторима ових програма, односно стручњацима из одговарајућих области, што би директно утицало на квалитет студијских програма. Ако би се ово, рецимо, применило у области наставе књижевности, тј. ако би се избацивали сви књижевни текстови који садрже родне стереотипе (а који одражавају време и контекст у којем су настали), дошли бисмо у ситуацију да се из студијског програма избаци велики део светске књижевне баштине. Тиме би се, несумњиво, a задирањем у аутономију универзитета, деконструисао постојећи књижевни канон, који су стварале генерације за то најпозванијих. Или, уколико би се у настави србистике користио „родно осетљив језик“ и у генеричкој употреби („Готово нигде није заступљен родно осетљив језик, већ се термини и изрази користе скоро искључиво у мушком роду“, стр. 46), то би било у директној супротности с нормативном граматиком српског језика, те би држава дала себи за право да мења норму српског језика.

Стратегија залази и у питања квалификација и компетенција дипломираних студената, а тиме у сферу за коју је задужена Комисија за акредитацију, као стручни орган Националног акредитационог тела, која се стара о „хармонизацији примене стандарда и процедура у области акредитације, у оквиру европског простора високог образовања“ (Закон о високом образовању, члан 21): „Правилник о стандардима за акредитацију студијских програма не садржи ни један родно осетљив услов у погледу стицања општих компетенција дипломираних студената и студенткиња“ (стр. 46). Уз то, залази и у питања Закона о националном оквиру квалификација, који је у надлежности Министарства просвете, науке и технолошког развоја: „овај пропис којим је за сваки ниво образовања утврђен сет општих знања, вештина, способности и ставова, не садржи ниједан дескриптор који се односи на људска права и родну равноправност“ (стр. 46).

Скрећемо пажњу и на неке материјалне грешке у Стратегији када је реч о „родно осетљивом језику“. Стратегија погрешно наводи да Закон о науци и истраживањима садржи одредбу „која регулише коришћење родно осетљиве терминологије за све положаје, професије, занимања и звања“ (стр. 51). У Закону се, међутим, каже следеће: „Сви термини којима су у овом закону означени положаји, професије, односно занимања и звања, изражени у граматичком мушком роду, подразумевају природни мушки и женски род лица на која се односе“ (члан 1, став 2). Такође се каже да Закон о високом образовању садржи клаузулу о употреби родно осетљивог језика (стр. 46), док у датом закону пише: „Сви термини којима су у овом закону означени положаји, професије, односно занимања и звања, изражени у граматичком мушком роду, подразумевају природни мушки и женски род лица на која се односе“. (члан 1, став 2).

Мером 1.6. Стратегије предвиђено је „уродњавање предшколског и основношколског васпитања и образовања“ које „укључује и ревизију наставних садржаја и уџбеника ради елиминисања родних стереотипа, дискриминаторних садржаја и дискриминаторског језика, као и исправљање ових садржаја уз увођење родно осетљивог језика у све наставне садржаје“. (Исто је и за средње школе.) Поред наше претходне констатације да обавезно коришћење социјалних фемининатива у генеричкој употреби није у складу с важећом нормом стандардног српског језика, поставља се питање: ко ће бити „задужен“ за „ревизију наставних садржаја“? Забринути смо будући да је, рецимо, 2019. у издању Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије објављен и постављен на сајт Владе Приручник за увођење родне перспективе у наставу српског језика за први циклус образовања, иако је у њему дата „Напомена: Ова публикација не представља званичан став Владе Републике Србије“. Поставља се питање чији је став онда представљен овом књигом (појединаца, интересних група?), и то без широких консултација са стручњацима за српски језик и књижевност и методику наставе? Њоме се наставници инструишу да већ на самом почетку школовања деци родну анализу наметну као најважнију у тумачењу књижевног дела (у наведеном издању нпр. тумачењу бајке „Принцеза на зрну грашка“), или да је представе као доминантну приликом учења одређених граматичких категорија (нпр. глагола).

Неопходност увођења родне перспективе у све аспекте образовања образложена је уопштеном тврдњом да „Искуство потврђује да остваривање родне равноправности није могуће без увођења родне перспективе у све нивое и све аспекте образовања“ (стр. 38), али ово „искуство“ није ничим документовано нити потврђено.
Фото Н. Карли

Неопходност увођења родне перспективе у образовне садржаје образложена је и тврдњом: „Република Србија стратешки је опредељена да развија родно инклузивно образовање, у чије је садржаје и образовну праксу уграђена родна перспектива“ (стр. 39). Ово није у складу са формулацијом из Стратегије развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године, где се предвиђа „постојање садржаја о људским правима, правима детета, родној равноправности, недискриминацији и инклузивном образовању у студијским програмима“, и то само у програмима за образовање наставника и васпитача, а не предвиђа се уграђивање родне перспективе у све садржаје образовања.

Одређеним ставовима, препорукама и циљевима изнетим у Стратегији које се тичу науке и истраживања крши се члан 73 Устава Републике Србије, којим се јемчи слобода научног стваралаштва. На пример, говори се о успостављању „родног баланса у истраживачким тимовима“ (стр. 51), чиме би приликом избора чланова истраживачког тима пол имао већу вредност у односу на квалитет истраживача, што је неспојиво са елементарним принципима научног истраживања, где ништа не би смело да буде изнад квалитета.Фото Н. Карлић

Равноправност жена и мушкараца, гарантована Уставом Републике Србије, подразумева једнаке могућности за остваривање права под једнаким условима („Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности“, Устав, члан 15), укључујући и право да се баве научним радом. Ово никако не прејудицира, нити би могло, с обзиром на слободну вољу свакога да се определи према сопственим интересовањима, равноправност у исходима. У појединим научним областима, укључујући и србистику, жене чине већину (према табели на стр. 53 Стратегије у чак шест од седам научних области).

Настојањем да се успостави „родни баланс“ не само да би биле оштећене жене одлични истраживачи, уместо којих би се морали бирати њихове мање квалитетне колеге, већ неке пројекте не би уопште било могуће ни организовати, будући да је број мушкараца који се датом проблематиком баве изузетно мали. И ако су већ жене истраживачи бројније у шест од седам научних области, нејасна остаје констатација да треба „интензивније радити на јачању међусобне подршке жена у науци и академији, повезивању експерткиња, активисткиња и научница из различитих области, како би заједнички дале допринос препознавању и реаговању на родне неравноправности у науци и академији“.

Стратегија наводи да је неопходно „предузети бројне активности“, што, између осталог, „укључује и сврставање научних истраживања у области родне равноправности у приоритетне теме основних и основних усмерених истраживања у области друштвених и хуманистичких наука, увођење квота за финансирање научних истраживања у области родне равноправности, прописивање да заступљеност родне перспективе у научно-истраживачким пројектима и родни баланс истраживачких тимова представљају критеријуме за њихово вредновање“ (стр. 120). Имајући у виду постојећу структуру истраживачких програма дефинисану у Закону о Фонду за науку (члан 10, став 2, такође наведених у Стратегији научног и технолошког развоја Републике Србије за период од 2021. до 2025. године), родним студијама би се овим неоправдано дала предност и посебан положај у односу на све друштвене и хуманистичке науке скупа, а овде посебно издвајамо идентитетске, од којих су неке, за разлику од родних студија, у Стратегији развоја образовања и васпитања у Републици Србији до 2030. године дефинисане као посебан циљ јавне политике: „Посебни циљ 1.7: Унапређен однос према српском језику и књижевности као основним елементима националног и културног идентитета“.

Само спровођење Стратегије подразумева читаву „армију“ чиновника („комесара“) и праву „шуму“ институција и организација, које би представљале озбиљно оптерећење за буџете и тиме практично ишле на терет пореских обвезника. Онако како је у Стратегији описано, деловање ових институција производило би друштвено подозрење међу половима, чиме би се нарушило друштвено поверење и друштвена интеграција као облици друштвеног капитала.

Када се у Стратегији говори о „Визији“ (105), осим жена и мушкараца спомињу се и „особе другачијих родних идентитета“. Није прецизирано о којим се ту идентитетима ради, нити колико их има, што отвара практично бесконачан простор за њихово умножавање.

Бесконачно умножавање родних идентитета води у апсурд и бесмисао, а истом смеру води и помисао да би се све што је у Стратегији написано о „уродњавању“, рачунајући ту и интервенције у језику, морало поновити бесконачан број пута на потпуно неодређен начин.

Напомињемо, на крају, и то да Национална стратегија за родну равноправност, период 2021-2030. године у погледу одредаба које се тичу језика, образовања и научноистраживачког рада није усклађена са Стратегијом Европске уније за родну равноправност за период 2020–2025. Рецимо, у Стратегији Европске уније се уопште не помињу „родно осетљив/неутралан језик“, ревизија уџбеника и наставног материјала, увођење Студија рода на свим нивоима образовања, наведене интервенције у области научноистраживачког рада итд.

У уторак, 30. новембра 2021. године, са почетком у 19 сати, у Гимназији „Бора Станковић” у Врању, а у организацији Јавне установе Народни универзитет у Врању представљен је „Летопис Матице српске”, најстарији живи књижевни часопис у Европи који у континуитету, уз мање прекиде условљене историјским превирањима, излази од 1824. године. О историјату, темема и уређивачкој концепцији „Летописа” говорили су: Ђорђо Сладоје, песник и главни уредник, и Мирослав Алексић, песник и помоћник управника Библиотеке Матице српске.

У четвртак, 2. децембра 2021. године, са почетком у 19 сати, у Српској читаоници у Иригу, представљена је делатност Матице српске и „Летописа Матице српске”, најстаријег живог књижевног часописа у Европи који у континуитету, уз мање прекиде условљене историјским превирањима, излази од 1824. године. У представљању су учествовали: проф. др Драган Станић, председник Матице српске, Ђорђо Сладоје, главни уредник „Летописа Матице српске” и др Јелена Марићевић Балаћ, члан Уредништва. Говорило се о историјату, издањима и делатности Матице српске, настанку, темема и уређивачкој концепцији „Летописа”, те о богатом књижевном и научном опусу учесника.

У понедељак 29. новембра и у уторак 30. новембра 2021. године одржана је Манифестација „Дани Милоша Црњанског у Матици српској. Ова манифестација се одржава трећи пут у организацији удружења „Суматра“ и Банатског културног центра из Новог Милошева уз подршку Матице српске, а уз помоћ АП Војводине – Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.

Програм ове манифестације почео је уводним предавањем Ивана Негришорца са насловом „Тумачи дела Милоша Црњанског: Александар Петров“. Предавање је било посвећено недавно преминулом проф. др Александру Петрову. На самом почетку, Иван Негрошорац и проф. др Јован Делић подсетили су све присутне на оно што је чинио и оно што је био проф. др Александар Петров. Сви присутни су минутом ћутања показали поштовање и почаст преминулом професору. Програм је снимљен и може се погледати у видео архиви Матице српске.

У понедељак, 29. новембра 2021. године, одржана је промоција монографије о Милошу Црњанском Агон и меланхолија (живот и дело Милоша Црњанског) Горане Раичевић, у издању Академске књиге. На промоцији су говорили Миливој Ненин, Зоран Ђерић, Бора Бабић и ауторка. Обимна монографска студија Горане Раичевић посвећена животу и делу Милоша Црњанског плод је дводеценијских изучавања усредсређених првенствено на сам ауторов књижевни и публицистички опус, затим на анализе и тумачења бројних студија, есеја, научних радова и књига написаних о његовом делу, проучавања историјског контекста, као и других доступних релевантних историјских референци и историјске грађе. Учесници су подсетили да ауторка за ову књигу добила годишњу награду Културног центра Војводине „Милош Црњански“ за 2021. годину: медаља за очување културног наслеђа, као и Награду „Лаза Костић“. Промоција је медијски испраћена и може се погледати у видео архиви Матице српске.

Наредни програм у оквиру ове манифестације окупио је познате писце који су разговарали о Милошу Црњанском. У програму „Писци о Милошу Црњанском“ учествовали су: Сава Дамјанов, Ђорђе Писарев, Ненад Шапоња и Зденка Валент Белић. Програм је снимљен и може се погледати у видео архиви Матице српске.

Другог дана манифестације, 30. новембра 2021. године, одржан је округли сто о „Дневнику о Чарнојевићу“, поводом 100 година од првог објављивања. Радни део округлог стола отворио је председник Програмског одбора Манифестације „Дани Милоша Црњанског“ др Зоран Ђерић, а своје радове изложили су проф. др Бојан Јовановић, проф. др Александар Петровић, др Александра Стевановић, проф. др Младен Шукало, др Милан Мицић, проф. др Горана Раичевић, мр Зоран Суботички, мср Горица Радмиловић, др Бојана Поповић и др Настасја Писарев. Сесијама је председавала проф. др Горана Раичевић. Округли сто се може погледати у видео архиви Матице српске.

Истог дана, у поподневним часовима, одржан је програм „Песничко уздарје Милошу Црњанском“. Своју поезију су представили Јелена Марићевић Балаћ, Растко Лончар, Мина Кулић, Милан Ћосић, Горица Радмиловић, Урош Павлов, Лазар Букумировић. Програм се може погледати у видео архиви Матице српске.

У уторак, 30. новембра, одржан је и завршни програм овогодишње Манифестације. У Свечаној сали Матице српске одржана је свечаност доделе награде Бескрајни плави круг. У спомен на Милоша Црњанског и његово дело, а у жељи да се награђивањем дела објављених на српском књижевном простору да подстрека развоју наше књижевности, Матица српска је, у сарадњи са манифестацијом „Дани Милоша Црњанског“, основала 2019. године сталну годишњу награду под именом Бескрајни плави круг. Награда се додељује на дан пишчеве смрти, 30. новембра сваке године, за роман који је објављен између 1. новембра претходне и 1. новембра године у којој се награда даје.

Овогодишњи добитник је Слободан Владушић за роман Омама у издању Лагуне. Чланица Жирија доц. др Јелена Марићевић Балаћ прочитала је саоштење о награђеној књизи, а др Исидора Поповић је прочитала одлуку Жирија. Награду је уручио председник Матице српске проф. др Драган Станић, а након уручења добитник је одржао беседу. Програм је снимљен и може се погледати у видео архиви Матице српске. Све програме водила је др Исидора Поповић.

У четвртак, 25. новембра 2021. године, у Општинској Народној Библиотеци „Вељко Петровић” у Жабљу одржан је први научни скуп „Историја насеља Општине Жабаљ”. Научни скуп реализован је у оквиру протокола о сарадњи Општине Жабаљ и Матице српске.

Присутне госте и публику поздравили су Милован Мирков, директор ОНБ „Вељко Петровић”, др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске, и Урош Радановић, председник Општине Жабаљ.

Скуп је организован у две сесије. У првој сесији излагали су: др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, Жарко Панић, Љиљана Дожић, др Владан Гавриловић, а у другој: др Горан Васин, Станко Трифуновић, мр Катарина Радисављевић, Љубица Отић, др Здравко Рајчетић, Дубравка Дудић.

Циљ скупа био је да се научној и широј јавности представи богато културно наслеђе општине Жабаљ, кроз интердисциплинарна разматрања стручњака.

Зборник радова са скупа биће објављен наредне године.

У среду, 17. новембра 2021. године у Дому културе у Србобрану одржан је први научни скуп „Породица Дунђерски – грађанска култура српске Војводине”. Научни скуп реализован је у оквиру протокола осарадњи Општине Срборан и Матице српске.

Интердисциплинарни научни скуп организован је кроз две сесије. У првој сесији излагање су имали: др Весна Димитријевић, др Јована Касаш, др Слободан Бјелица, др Марија Силађи, др Ференц Немет, др Аница Драганић, др Милан Мицић, др Мирјана Сладић Тодоров, др Драган Станић, а у другој сесији: др Зорица Хаџић, др Бранка Кулић, мр Зоран Суботички, др Снежана Мишић, мср Јелена Веселинов.

Циљ скупа био је да се на једном месту скупе релевантна сазнања о породици Дунђерски из различитих научних дисциплина попут историје, историје књижевности, историје уметности и права. Планирано је објављивање зборника радова са скупа за наредну годину са којим би се досадашњи корпус о породици Дунђерски значајно обогатио.

Документарна серија о настанку Матице српске, наше најстарије културне и научне иституције, почеће да се емитује од понедељка 29. новембра 2021. године с почетком у 20.30 на Другом програму Радио Телевизије Србије.

Документарно-играна серија Пантеон Матице српске истражује и реконструише време и околнисти Mатичиног настанка и рада у првој, пештанској фази. Конципирана је као низ од шест получасовних епизода, где су прве две, са насловима „Летопис“ и „Матица српска“, посвећене часопису и Матици као установи. Наредне четири су портрети Јована Хаџића, Теодора Павловића, Саве Текелије и Јована племенитог Нака.

Серија Пантеон Матице српске снимана је у Новом Саду, Сремским Карловцима, Сомбору, као и у Будимпешти, Сент Андреји, Араду, Темишвару… О Матици српској, историјском контексту у којем је настала и људима који су је основали у серији говоре проф. др Драган Станић, председник Матице српске, проф. др Ђорђе Деспић (уредник Летописа у периоду од 2016. до 2020. године), проф. др Душан Николић, бивши секретар Матице српске, академик Василије Крестић, проф. др Александар Милановић, проф. др Зоран Мирковић, декан Правног факултета у Београду, проф. др Мило Ломпар, проф. др Милена Полојац, проф. др Исидора Бјелаковић, мр Коста Вуковић, управник музеја Епархије будимске у Сент Андреји, др Душан Попов из Темишвара, Драгомир Дујмов, професор гимназије у Будимпешти, као и свештеници Епархије будимске, Милан Станковић, историчар… У играним сценама реконструкције оснивачког састанка Матице српске учествовали су глумци Народног позоришта у Кикинди.

Сниматељи Душан Живковић, Милан Илић и Хаџи Димитрије Николић, израда шпице и дизајн Емануела Тасан Лукић, монтажа Ксенија Савићевић. Аутор и уредник серије Божидар Ђуран.

У Свечаној сали Матице српске, 22. новембра 2021. године, приређен је концерт и пригодни програм под називом „Гајде као чувари традиције”. Поздравне речи, пре почетка концерта, упутио је проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Уводну и завршну реч одржали су етномузиколози проф. др Димитрије Големовић и др Данка Лајић Михајловић, научни саветник. У музичком програму наступали су: Максим Мудринић, гајдаш; Петар Пејин, бас; Ђорђе Ланчушки, контра, Јован Паул, глумац; Зоран Богдановић, самица; Борислав Бирач, гајде, Станислава Ђорђевић, гајде; Филип Јовић Вујаковић, гајде, Вељко Љуштина, гајде.

Програм се одвијао уз ограничено присуство публике у складу са епидемиолошком ситуацијом.

Догађај се уживо емитоватовао с могућношћу одложеног гледања преко YouTube канала Матице српске.