(1953) АНТОНИЈЕ ИСАКОВИЋ (Велика деца)
(1954) ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ (Српски реалисти)
(1956) ВАСКО ПОПА (Непочин-поље) и
БОШКО ПЕТРОВИЋ (Лагано промичу облаци)
(1957) ВЛАДАН ДЕСНИЦА (Прољећа Ивана Галеба)
(1958) ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (Мирис земље)
(1959) ОСКАР ДАВИЧО (за целокупно песничко дело)
(1960) ДОБРИША ЦЕСАРИЋ (Изабране пјесме)
(1961) ИВАН В. ЛАЛИЋ (Време, ватре, вртови)
(1962) ГУСТАВ КРКЛЕЦ (Изабране пјесме)
(1963) ДРАГУТИН ТАДИЈАНОВИЋ (Прстен) и
СТЕВАН РАИЧКОВИЋ (Камена успаванка)
(1964) МИЛАН ДЕДИНАЦ (Песме из дневника заробљеника бр. 60211)
(1965) ДУШАН МАТИЋ (за целокупно песничко дело)
(1966) МАК ДИЗДАР (Камени спавач)
(1967) БОРИСЛАВ РАДОВИЋ (Братство по несаници)
(1968) БОГДАН ЧИПЛИЋ (Слатко православље)
(1969) МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ (Велика Скитија)
(1970) ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ (Недоходу у походе)
(1971) ВЕСНА ПАРУН (Карпатско умиљеније – Трагом Магде Исанос)
(1972) ЉУБОМИР СИМОВИЋ (Уочи трећих петлова)
(1973) ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (Немам више времена)
(1974) СКЕНДЕР КУЛЕНОВИЋ (Сонети II)
(1975) СЛОБОДАН МАРКОВИЋ (Лука)
(1976) МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ (Пут и сјај)
(1977) ДРАГО ИВАНИШЕВИЋ (Љубав)
(1978) РАЈКО ПЕТРОВ НОГО (Планина и почело)
(1979) ДУШАН КОСТИЋ (Постојбина маслина)
(1980) ЈУРЕ КАШТЕЛАН (Црвени коњ и пијетао на крову)
(1981) ДАНИЈЕЛ ДРАГОЈЕВИЋ (Раздобље карбона)
(1982) АЛЕКСАНДАР РИСТОВИЋ (Нигде никог)
(1983) ИВАН ГАЂАНСКИ (Балканском улицом)
(1984) ИЗЕТ САРАЈЛИЋ (Изабране песме)
(1985) СЛАВКО МИХАЛИЋ (Тихе ломаче) и
ВУК КРЊЕВИЋ (Устук)
(1986) БОЖИДАР ТИМОТИЈЕВИЋ (Минуше птице светом) и
ЗВОНИМИР МРКОЊИЋ (Мјеште хљеба)
(1987) АБДУЛАХ СИДРАН (Сарајевска збирка и нове пјесме)
(1988) МАТИЈА БЕЋКОВИЋ (Кажа)
(1989) МИЛАН НЕНАДИЋ (Изабране песме)
(1990) БРАНИСЛАВ ПЕТРОВИЋ (Да видиш чуда)
(1991) МИЛОСАВ ТЕШИЋ (Кључ од куће)
(1992) ЂОРЂО СЛАДОЈЕ (Трепетник)
(1993) СТЕВАН ТОНТИЋ (Сарајевски рукопис)
(1994) НОВИЦА ТАДИЋ (Напаст)
(1995) АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ (Тамни там и Беле басме)
(1996) ЈОВАН ХРИСТИЋ (Сабране песме)
(1997) ДАРА СЕКУЛИЋ (Изабране песме)
(1998) ДУШКО НОВАКОВИЋ (Стационарије)
(1999) СРБА МИТРОВИЋ (Узмицање)
(2000) МИРОСЛАВ МАКСИМОВИЋ (Изабране песме)
(2001) ЖИВОРАД НЕДЕЉКОВИЋ (Тачни стихови)
(2002) НИКОЛА ВУЈЧИЋ (Препознавање)
(2003) ЗЛАТА КОЦИЋ (Лазареве лестве)
(2004) МИРОСЛАВ ЦЕРА МИХАИЛОВИЋ (Сол на рану)
(2005) ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ ДАНИЛОВ (Гнездо над понором)
(2006) БРАТИСЛАВ Р. МИЛАНОВИЋ (Мале лампе у тамнини)
(2007) ИВАН НЕГРИШОРАЦ (Потајник)
(2008) НЕБОЈША ДЕВЕТАК (Узалуд тражећи)
(2009) СЛОБОДАН ЗУБАНОВИЋ (Сонети са села)

Књижевни критичар, историчар књижевности, прозни писац и есејиста Марко Недић рођен је 1943. године у Гајтану, општина Медвеђа, Србија. Гимназију је завршио у Врбасу, а Филолошки факултет у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност.

Магистрирао је на Филолошком факултету с радом “Проза Растка Петровића“, докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду с радом “Поетички основи прозе Мирослава Јосића Вишњића“.

Био је запослен у Математичкој гимназији у Београду, у Педагошкој школи (Педагошкој академији) у Београду, Институту за књижевност и уметност, Издавачком предузећу Народна књига и у Српској књижевној задрузи.

У току 1975/1976. школске године био је на студијском боравку у Француској, на Ecole des hautes études en sciences sociales у Паризу, као стипендиста француске владе. Од 1974-1977. био је стални књижевни критичар дневног листа Политика. Члан је Удружења књижевника Србије од 1972. године.

Објавио је следеће књиге: Кућа у пољу – проза, 1970; Магија поетске прозе – студија о прози Растка Петровића, 1972; Нова критичка опредељења – заједно са групом београдских критичара, 1973; Писци као критичари после Првог светског рата – студија и избор радова, 1975; Стара и нова проза – Огледи о српским прозаистима, 1988; Критика новог стила, 1993; Основа и прича – Огледи о савременој српској прози, 2002; Проза и поетика Мирослава Јосића Вишњића, 2008; Стилска преплитања – Огледи о српским прозним писцима друге половине ХIХ и прве половине ХХ века, 2011; Између реализма и постмодерне – Огледи о српским прозним писцима друге половине ХХ века, 2012.

За штампу је приредио књиге старијих и савремених српских писаца: Стефана Митрова Љубише, Милована Глишића, Лазе Лазаревића, Стевана Сремца, Симе Матавуља, Борисава Станковића, Анђелка Крстића, Милутина Ускоковића, Драгише Васића, Иве Андрића, Милана Кашанина, Растка Петровића, Ћамила Сијарића, Драгослава Михаиловића, Зорана Глушчевића, Гроздане Олујић, Моме Капора.

Аутор је предговора или поговора за књиге наших писаца друге половине ХХ века: Милоша Црњанског, Слободана Џунића, Павла Угринова, Миодрага Павловића, Живојина Павловића, Мирослава Егерића, Жарка Команина, Милисава Савића, Мирослава Јосића Вишњића, Радослава Братића  и других.

Приредио је и књиге једног броја страних аутора: В. Шекспира, А. П. Чехова, Е. Хемингвеја, Ф. Кафке, Т. Вулфа. Такође је приредио и зборнике научних радова: Међуратна српска књижевност, 1983; Хорхе Луис Борхес (заједно са Ф. Матићем), 1996; Сто година Српског књижевног гласника (са С. Тутњевићем), 2003; Зборник у част Драгише Витошевића, 2005; Књижевно дело Добрице Ћосића (са В. Вукашиновићем), 2005; Нова Европа 1920-1941 (са В. Матовић), 2010.

Члан је Управног одбора Матице српске у Новом Саду, УО Удружења књижевника Србије и УО Задужбине Милоша Црњанског, такође је члан Одбора за књижевност Задужбине Илије М. Коларца, Програмског савета књижевне манифестације Савремена српска проза у Трстенику и Програмског савета Задужбине „Доситеј Обрадовић“ у Београду. Секретар је Одбора за књижевност и језик Матице српске и председник Савета Филозофско-књижевне школе у Крушевцу. Члан је Уређивачког одбора Антологијске едиције Десет векова српске књижевности коју припрема и објављује Издавачки центар Матице српске. Био је члан редакције часописа Савременик, Књижевност и Relations.

За књижевни рад, за прозу, добио је Награду листа Младост и награду часописа Књижевност, а за критику и есејистику награде “Исидора Секулић“ и “Милан Богдановић“.

Aкадемик Рудолф Кастори рођен је 1935. године у Карловцу (Хрватска). Диплому инжењера агрономије стекао је 1958. године, а докторат из агрономије одбранио 1963. године на Пољопривредном факултету у Новом Саду. На постдокторском усавршавању био је као стипендиста Међународне агенције за атомску енергију, затим DAAD и Alexander von Humboldt  фондације у Braunschweig-у у Институту за биохемију земљишта у Берлину, Институту за исхрану биљака и Институту за калијум у Хановеру у укупном трајању близу три године. Радни век започео је на Пољопривредном факултету у Новом Саду, на којем је напредовао до редовног професора. Био је шеф Катедре за земљиште и исхрану биљака (1979–1998) и продекан за наставу (1979–1983). Као редовни професор на редовним студијама предавао је предмете: Физиологија биљака и Заштита агроекосистема. Пензионисан је 1998. године. У Институту за ратарство и повртарство у Новом Саду био је помоћник директора за наставу и науку (1989–2002).

У свом научном раду бави се физиолошким основама минералне исхране биљака и заштитом агроекосистема. Сâм или као коаутор, објавио је преко 350 научних радова, већи број стручних радова и популарних чланака, 17 књига, 24 поглавља у монографијама, био уредник и коаутор 4 монографије и уредник већег броја издања. Био је председавајући програмског одбора и организационог одбора већег броја научних и стручних скупова; уредник  часописа: Зборник радова Научног института за ратарство и повртарство (Нови Сад, од 1992. године); Зборника Матице српске за природне науке (од 1996); главни и одговорни уредник издања Војвођанске академије наук аи уметности (од 2004); члан уредништва већег броја научних и стручних часописа; председавајући Уредништва часописа Архив за пољопривредне науке (1984–1988). Члан је домаћих и иностраних струковних организација: Југоslovenskog друштва за физиологију биљака sada Srbije (од 1972); Federation of Europian Societies of Plant Psihology (од 1988), Био је члан Europian Society of Nuclear Methods in Agruculture and Veterinary Medicine (од 1978) и извршни секретар International Scientific Centre of Fertilizers (1988–1992).

За своје постигнуте резултате у области науке и образовања најзначајнија домаћа признања су му: Медаља са дипломом Матице српске (1977), Повеља Савеза инжењера и техничара Југославије (1984), Октобарска награда града Новог Сада (1988), Повеља Универзитета у Новом Саду (1995), Златна плакeта Удружења универзитетских професора и научних радника Србије (1996), Плакета Југословенског друштва за проучавање земљишта (2001); од иностраних: Julius-Kühn-Plakette Martin Luther универзитета (Halle-Wirttenberg); Медаља Пољопривредног универзитета (Брно, Чехословачка).

За иностраног члана Мађарске академије наука изабран је 1998. године;  за редовног члана ВАНУ 2004. године; за редовног члана Југословенске инжењерске академије (сада Инжењерске академије Србије) 2006. године.

Важније објављене публикације: Улога елемената у исхрани биљака (Нови Сад 1983); Физиологија семена (Нови Сад 1984); Физиологија биљака, (Београд 1989); Неопходни микроелементи: физиолошка улога и значај у биљној производњи (Нови Сад 1990); Заштита агроекосистема (Нови Сад 1995); Непаразитске болести и оштећења шећерне репе, са Н. Петровићем и Л. Ковачевићем (Нови Сад 1995); Исхрана биљака,   са М. Петровићем (Београд 1992); Исхрана воћака, група аутора (Бања Лука 2001); Исхрана поврћа, група аутора (Бања Лука 2002); Заштита земљишта од деградације, са П. Секулићем и В. Хаџићем (Нови Сад 2003); Нитрати у поврћу: физиолошки, еколошки и агротехнички аспекти, са Н. Петровићем (Нови Sad 2003); Азот и животна средина (Нови Сад 2006), Еколошки и физиолошки аспекти киселе средине: земљиште, биљке и микроорганизми, са Н. Милошевић (Нови Сад 2011), Исхрана биљака, са И.Mаксимовић (Нови Сад 2012).