Министар информисања и телекомуникација господин Дејан Ристић посетио је Матицу српску у среду 15. маја 2024. године. Госта су примили председник Матице српске проф. др Драган Станић, генерални секретар Матице српске др Милан Мицић и управник послова Матице српске др Јелена Веселинов. На састанку је било речи о обележавању важних јубилеја Матице српске, 200 година „Летописа Матице српске“, 200 година Матице српске, а потом је разговарано о редовној делатности и богатим активностима Матице српске. Разматране су потребе за унапређењем информационо-комуникационих технологија најстарије књижевне, културне и научне институције српског народа и видови могуће сарадње, чиме је започето заједничко деловање Министарства информисања и телекомуникација и Матице српске.

Дана 8. маја у Свечаној сали Матице српске, промовисан је компакт диск „Јосип Славенски, Мирјана Живковић“ ауторке др Јасмине Јанковић. Кроз плодно преплитање музичке виртуозности и научног излагања, обогаћеног анегдотама, публици су приближени лик и дело Славенског, као и Мирјане Живковић, композиторке која је учествовала у оснивању његовог легата. Др Јасмина Јанковић је као своје госте, на нашу велику част, позвала Академика Ивана Јевтића, секретара уметничких одељења Српске Академије наука и уметности, као и чланове породица композитора – госпођу Марину Бојић, ћерку Милана Kашанина, и Мају Жуил. Млади, награђивани, баритон Марко Ђурђевић, моћним гласом учествовао је у неколико изведених композиција.

Академик, композитор Иван Јевтић, у уводној речи истакао је да се Јасмина „бори за српску музику донкихотовски, што је данас веома тешко – доћи до сале, доћи до публике, али она истрајава“. Њену континуирану борбу за „српску ствар“ г-дин Јевтић прати и у њој саучествује још од париских дана, јер су у овом граду обоје провели многе године усавршавања. Подстакавши и остале са нашег културног простора да се оспособе извести музику која диже морал и људски дух, Академик Јевтић је изјавио: „Ја, као српски композитор, поздрављам посебно Јасминину активност на пољу очувања српске културне и музичке баштине“.

Др Јaсмина Јанковић је пијаниста, доктор књижевних наука, редовни професор Академије лепих уметности у пензији, аутор пројекта „Српска клавирска музика“. Иза себе има две магистратуре клавира, једну у Београду а другу на Конзерваторијуму „Чајковски“ у Москви, као и докторат из русистике, са универзитета у Београду. Своје клавирско умеће усавршавала је на Сорбони и у бројним мајсторким школама широм Европе. Од 1998. године има звање Истакнутог уметника, а од 2004. интензивно се бави истраживањем српске музичке баштине. Посвећена је и научном истраживању ратних страдања музичких уметника. Њена уметничко-извођачка каријера обухвата више стотина концерата у земљи и иностранству, а од бројних награда које су јој додељене издвојићемо: Орден Карађорђеве звезде трећег степена- за нарочите заслуге у области клавирске музике (2024); Посебну награду УМУС-а-за комплетно музичко-истраживачки опус (2022); Златни беочуг (2021), за трајни допринос култури Београда, као и награду Матице српске (1996.).

О Јосипу Штолцеру, касније Славенском, његовом необичном путу од пекарског ђака до музичког генија, о његовим свесловенским идејама, преласку у православну веру, као и о Мирјани Живковић, професорки хармонске анализе и прегаоцу у очувању дела Славенског, Јасмина је надахнуто говорила. Истакла је да јој је управо њена драга а сада покојна професорка сугерисала која дела Славенског треба снимити, због чега јој је и посветила компакт диск, обухвативши њиме и неке од композиција госпође Живковић. У мајсторском извођењу пред публиком су се нашле добро познате композиције: „Јесење ноћи“, „На те мислим“ (оригинални назив – „Заљубљене мисли“), „У механи“, „Звездана ноћ“, и други староградски бисери о којима смо сазнали занимљиве појединости. Поред песама изведених на клавиру и уз баритон, неке композиције послушали смо са самог компакт диска, уз богату фото документацију у slide show формату.

Било је то једно веома емотивно и драгоцено окупљање, један диван концерт, који можете увек послушати на Youtube каналу Матице српске, а за чију поруку ћемо бити слободни да узмемо речи присутног Академика Јевтића: „…остати на свом путу, остати Срби, са својим делима, са својом литературом, сликарством и музиком.“

Рукописи који конкуришу за Едицију „Прва књига Матице српске“ примају се до 25. маја 2024. године.

Право да конкуришу имају аутор или ауторка који не смеју бити старији од 30 година у години у којој конкуришу и који немају претходно објављену књигу. Рукопис који се шаље на конкурс мора бити оригинално ауторско дело на српском језику, ћириличним писмом, до сада необјављено ни у целости, нити у деловима. Рукопис у пет примерака и кратка биографија аутора шаљу се (или достављају лично) на адресу: Матица српска, за eдицију „Прва књига” (за Милену Кулић), Матице српске 1, 21000 Нови Сад. Аутор уз рукопис треба да достави Ауторску изјаву коју може преузети на сајту Матице српске. Рукописи који су достављени без Ауторске изјаве неће бити узимани у разматрање. Одлука Уредништва објављује се на сајту Матице српске до краја августа. Све додатне информације можете добити од стручног сарадника Одељења за књижевност и језик путем мејл адресе milena.kulic@maticasrpska.org.rs. Позивамо све заинтересоване да пошаљу своје рукописе и да учествују у овогодишњем конкурсу.

У среду, 24. априла 2024. године, у Матици српској одржано је седамнаесто предавање пројекта „Српски народ: историја и култура” у оквиру циклуса предавања „Српски народ у Банату”.

Предавање „Улога Јована Стерије Поповића у институционализацији српског позоришта” одржала је др Исидора Поповић, стручни сарадник Рукописног одељења Матице српске. Др Исидора Поповић истакла је велику улогу коју је Стерија одиграо у развоју српског позоришног живота у XIX веку, с посебним освртом на чувени Театар на Ђумурку, прво стално позориште у Београду које је радило током 1841/42 године, у близини данашњег Савског пристаништа Луке Београд.

Партнери и сарадници пројекта су: Град Кикинда, Општина Нова Црња, „Максмимовић градња” из Зрењанина.

Програм је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске.

У склопу обележавања 200-годишњице „Летописа Матице српске”, најстаријег живог књижевног часописа у Европи који континуирано излази од 1824. године, проф. др Драган Стојменовић (Академија уметности, Универзитет у Новом Саду) снимио је документарни филм „Шест лица траже Летопис”. Филм је конципиран тако да о историјату „Летописа” и својим богатим уредничким искуствима говоре главни уредници часописа: проф. емеритус Славко Гордић (главни уредник, 1992-2004), Иван Негришорац (главни уредник, 2005-2012), проф. др Слободан Владушић (главни уредник, 2013-2016), проф. др Ђорђе Деспић (главни уредник, 2017-2020), Ђорђо Сладоје (главни уредник, 2021-2023) и Селимир Радуловић, актуелни главни уредник.

Филм који је је премијерно приказан у Матици српској 21. фебруара 2024. године, биће емитован на програму РТС 2, у петак 3. маја 2024. године са почетком у 21 и 50.

Драги пријатељи и сарадници,

године 1999. притисак западних држава организованих у НАТО пакту резултовао је нападом тог војног блока на тадашњу СР Југославију, при чему је дошло до страшних људских жртава, до огромне материјалне штете, као и до трајног поремећаја односа Срба и Албанаца унутар Републике Србије. Очигледно је логика НАТО стратега била да је за њих утолико боље уколико је на терену, у Србији и Црној Гори, ситуација гора.

Организована војна операција бомбардовања СР Југославије током 78 дана предузета је без икаквог правног основа, а био је то заједнички војни наступ најјачих западних држава света и облик организованог насиља над једном једином, малом државом која је била спремна на тражење мирног, договорног решења за унутрашње проблеме које је имала. С обзиром на то да за овај напад НАТО пакта није постојала никаква одлука Уједињених нација која би то оправдала и с обзиром на то да су тиме погажена основна начела међународног права, сваком објективном посматрачу ових догађаја мора бити јасно да је реч о голој демонстрацији силе, те увођењу једног политичког преседана који ће убрзо постати правилo у међународним односима.

Све што се потом дешавало у многим земљама света (Ирак, Либија, Сирија, Украјина и др.) само је показало да је оваква оцена потпуно тачна, те да су главни кривци за овакво нарушавање међународних односа управо западне земље које себе сматрају носиоцима демократије и правног поретка. Уколико се тако погазе међународноправна начела, постаје потпуно неизвесно ко је следећа жртва тако поремећених односа. Таква жртва лако може да постане управо нека од оних земаља које олако пристају на то да се сагласе са гажењем начела међунардног права. Постојање правних норми је, без сумње, ипак најбоља заштита од голог насиља, за сваку државу, не само за Србију.

У односу на Републику Србију последњих месеци се спроводе или припремају нове неправде засноване на поремећајима елементарних начела колико правног система толико и норми људског понашања. Пријем Косова и Метохије у Савет Европе је нови пример кршења међународноправних норми јер се у састав Савета Европе прима део територије Републике Србије, део који није држава, који нема елементарних услова да то постане, те који манифестује облике крајње проблематичног понашања заснованог на одсуству демократије, на етничком насиљу, те на прогону народа који нису Албанци и неће да пристану на процес асимилације. Данас, 2024. године поново се крше међународноправне норме, а то се чини како би се довршио посао започет 1999. године када није успео напор да се Косово и Метохија освоје упадом копнене војске.

Други покушај дестабилизације српског народа такође долази из западноевропских земаља које се сматрају носиоцем демократских начела и правне културе, али које веома лако изневаравају основна начела на којима би морале да постоје. Реч је о покушају да се преко Генералне скупштине УН изгласа одлука о томе да је у Сребреници 1995. године почињен геноцид над муслиманским становништвом. Овај покушај има озбиљних проблема са елементарном људском логиком и ваљаним мишљењем, укључујући и поступак препознавања значења појединих речи, правних термина и појмова.

У Сребреници се јула 1995. године одиста десио тежак ратни злочин или злочин против човечности када су припадници Војске Републике Српске стрељали заробљене бошњачке војнике, али то никако није био геноцид. Појам геноцида подразумева неколико битних аспеката овог, несумњиво социопатолошког феномена:
1. постојање очигледне геноцидне намере и одлука да се уништава читав један национ;
2. убијање припадника неког народа тако да су жртве не само мушки припадници тога рода него и жене, деца, старци, тј. сви припадници неке популације;
3. ликвидација се односи не све припаднике неког народа на целокупном простору где они живе, па је немогућ феномен геноцида чије су размере такве да захватају само један град или општину као што је Сребреница, док на ширем простору тако нешто не постоји.

Злочин против човечности у Сребреници јула 1995. године као жртве је имао искључиво војнике. Геноцидних намера у војсци Републике Српске није било на територији читаве Босне и Херцеговине, па би идеја о геноциду на нивоу једне општине или града као што је Сребреница била просто речено немогућа као озбиљно тумачење ових догађаја. Уз то, у тој истој општини и граду Сребреници било је веома много српских жртава, укључујући и децу и жене, као што је, примера ради, покољ у селу Кравица, па је недопустиво и крајње нехумано рачунати само бошњачке жртве, а српске или хрватске жртве не узимати у обзир.

Из свих ових разлога немогуће је користити појам геноцида како би се означио тип злочина који је почињен у Сребреници 1995. године. У свему томе апсолутно недостаје уравнотежености у расуђивању, као што је неодржив и захтев да се појам геноцида не сме порицати када се говори о злочину у Сребреници. С обзиром да су логички неодрживи захтеви који појмом геноцида описују злочин у Сребреници, то се мора закључити да је на делу тешко огрешење о елементарну логику и о познавање појмова о којима је реч. Због тога је немогуће одржати тезу да је у Сребренци 1995. године почињен геноцид, а порицање тог наводног геноцида је чак неопходно изрећи као ваљан логички закључак елементарне људске памети. Инсистирање на понуђеној резолуцији Генералне скупштине УН само би умножила и интензивирала основни проблем, па је опет на делу начело да је утолико боље за креатора кризних жаришта уколико је на терену, у Србији и Републици Српској, ситуација гора.

Опростите што са оволико детаља исказујем своју велику бригу због свега онога што се дешава у Европској унији, па и на тлу Европе уопште. Кад се не поштују међународноправне норме, кад се не поштује елементарна логика и значење појмова, онда је то назнака великих несрећа које лако могу да уследе. Можда се некоме чини да би жртве оваквих менталних операција могли бити само Срби, а да би сви други били поштеђени уколико буду мирни и тихи, па се још и сагласе са насилничким акцијама. Нажалост, као и у ранијим случајевима, једном нарушене норме постају извор многих нових проблема на многим, веома различитим местима широм света. Искрено се надам да Европа и европски начин мишљења неће у будућности почивати на овако тешком, елементарном кршењу правила логике. Уколико се то не исправи, биће то озбиљан ударац у саме темеље наше заједничке, европске судбине. Религиозни људи би са лакоћом могли констатовати да све то иде непосредно против Бога самога, те да из оваквих догађаја нужно морају да уследе само зле и паклене последице. Они који нису религиозни, могу остати при опажањима о улози начела у животу појединих људи, а посебно у животу људских заједница: свет без начела није ваљан свет!

Уколико се оваква настојања не зауставе данас, прете нам веома тешке и мучне последице на заједничком европском простору. Данас се неправде организују Србима, а сутра ће бити чињене неком другом народу који буде одређен да постане жртва општег поретка. Из оваквих игара, када оне започну, излаза нема: мењаће се само улоге жртава и улоге насилника. Морамо разговарати о томе да такве игре једноставно престану!

С поштовањем,
Проф. др Драган Станић,
Председник Матице српске

На основу овлашћења Скупштине и Председништва Матице српске председник установе проф. др Драган Станић упутио је писмо пријатељским установама, свим члановима Матице српске и свим мислећим људима спремним да размисле о догађајима које припремају центри светске моћи:

У оквиру Крајишког одбора Матице српске објављена је књига „Хајдуци у српској историји и памћењу. Тематски зборник“. У овој публикацији сабрани су радови с истоименог научног скупа који је у организацији Крајишког одбора одржан 10. августа 2023. године у манастиру Соколица код Сокоца на Равној Романији. Чланови Организационог одбора скупа били су: проф. др Драган Станић, председник, др Милан Мицић, проф. др Драга Мастиловић, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, емерита и господин Марко Шука.

У књизи је објављено 13 радова чији су аутори признати стручњаци из неколико научних дисциплина, пре свега из историје, али и књижевне и културне историје. Главни и одговорни уредници зборника су проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ, и проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, емерита, а чланови Уређивачког одбора су још и проф. др Бошко Бранковић и др Милан Мицић. У овом колективном делу обрађене су бројне теме које се тичу активности хајдука у Угарској од 15. до 18. века, током Великог бечког рата (1683–1699), у Славонији и Срему током 18. века, у Мачви за време Првог и Другог српског устанка, на тромеђи Босне, Лике и Далмације, као и у Банату после Првог светског рата. Било је речи и о Бају Пивљанину у „Горском вијенцу“, судбини хајдука Саватија Милошевића, устаницима Милановићима из Босне, хајдуцима из Старе Херцеговине и онима из српских народних песама, као и о значају хајдука у очувању националне свести. Излагањем стручних прегледних и синтетичких чланака анализиран је и живо описан феномен хајдука и хајдучије у српској историји, традицији и памћењу.

Своје радове у зборнику представили су: др Будимир Алексић, проф. др Бошко Бранковић, проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ, др Жарко Лековић, Вељко Максић, др Милан Мицић, проф. др Ференц Немет, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, емерита, др Радован Пилиповић, др Радомир Ј. Поповић, мр Нада Трифковић, проф. др Урош Шешум и др Раденко Шћекић.

Публиковање ове књиге омогућили су Општина Соколац, на основу Протокола о сарадњи између Матице српске и ове општине и Град Нови Сад.