Вести

Проф. мр НЕНАД ОСТОЈИЋ

Posted on by

редовни професор Универзитета у Новом Саду, рођен је 26. марта 1943. у Дервенти (БиХ). Редовне студије музичке теорије (1964–1968) завршио је на Музичкој академији у Београду у класи композитора Милутина Раденковића одбраном дипломског рада Симфонија у д-молу С. Франка, оцењеног највишом оценом. Специјалистичке студије на Теоретско-композиторском факултету Државног конзерваторијума „П. И. Чајковски” у Москви завршио је 1975. године, а магистарске студије аналитичке хармоније (1976–1979) на Факултету музичке уметности у Београду у класи Милутина Раденковића. За успешно одбрањени магистарски рад Хармонски језик у опери „Коштана” П. Коњовића и његова улога у профилирању ликова и ситуација драмске радње добио је Октобарску награду Града Београда 1979. Усавршавао се у Институту „Карл Орф” у Салцбургу, Гете институту и Академији уметности у Берлину. Говори руски, служи се немачким, енглеским и италијанским језиком.

По завршетку редовних студија радио је у Међурепубличкој заједници за културне делатности са седиштем у Пљевљима, као програмски помоћник секретара Заједнице, професор и директор Музичке школе (1969–1976). У звање асистента Универзитета у Новом Саду изабран је крајем 1976. године. У Нови Сад је прешао почетком 1977. и на Академији уметности радио пуне 33 године (1977–2010). У том периоду прошао је сва наставничка звања (1980 – доцент, 1986 – ванредни професор, 1996 – редовни професор). Уз редовне наставне обавезе на предмету Тонски слог, обављао је више од четврт века и руководеће послове: шеф Одсека музичке уметности (1980–1984), продекан за финансије Академије уметности (1984–1986), декан Академије уметности (девет двогодишњих мандата 1986–2004), председник Савета Академије уметности (2007–2010). У истом периоду активно је учествовао и у раду органа управљања и стручних органа Универзитета у Новом Саду (заменик председника Скупштине Универзитета, члан Већа за развој и међународну сарадњу, дугогодишњи члан Наставно-научног већа и Сената). Био је члан Просветног савета Војводине и председник Савета Српског народног позоришта.

Дугододишњи је члан Одбора Одељења за сценске уметности и музику Матице Српске (од оснивања Одељења), члан Уредништва и научни секретар Српске енциклопедије. За потпредседника Матице српске изабран је 28. априла 2012. године.

Аутор је композиција различитог жанра писаних за соло инструменте (Цвеће цафнало и Рондо варијације, за флауту соло; Квартоманија и Интродукција и балкански квазио танго, за кларинет соло; Три минијатуре /Пан, Нимфа, Тритон/, за обоу соло; Три хроматске етиде /Несташни тритонуси, Плес залеђених кварти, Највише два минута за бис/ за клавир соло; Посветни диптих /Пролог, Дијалози/, за виолончело соло) и камерне ансамбле (Игра и песма, за кларинет и клавир; Разигране секунде, за трио флаута; Пет комада, за дувачки квинтет), те хорске (Dies irae, за мешовити хор и виолончело; Три минијатуре /Пасторала, Старински плес, Звездани пејсаж/, за мешовити хор и обоу; Оче наш, Свјати Боже, Пјесењ третјаја, Достојно јест, Богородице дјево, Ave Maria, O Magnum Mysterium, Три хора на стихове Милана Трипковића /Водокршће, Зорило, Сеобе душе/, за мешовити хор a cappella), концертантне (Musica Concertante, за кларинет и гудачки оркестар) и оркестарске музике (Посветни дијалог BACH/DSCH, за гудачки оркестар).

Члан је редакције међународног часописа Нови Звук/New Sound од његовог покретања (1993), Добитник је Повеље са златном плакетом – највишег признања Универзитета у Новом Саду за изузетан допринос и остварене резултате у раду и развоју Универзитета у Новом Саду (1991) и Искре културе, највишег признања за развој и афирмацију стваралаштва Културно-просветне заједнице Војводине (2004).

Др МИОДРАГ МАТИЦКИ

Posted on by

рођен је 1. новембра 1940. године у Великом Средишту код Вршца. Читав радни век, од звања асистента до научног саветника, као руководилац више научних пројеката и директор пуне три деценије, провео је у Институту за књижевност и уметност у Београду.

Од 1987. до 2005. руководио је научноистраживачким пројектом Историја српске књижевне периодике. Као уредник Едиције „Студије и расправе” уредио је 40 књига. У сарадњи са Матицом српском покренуо је, и у Институту до данас уређује, научне едиције „Библиотека усмене књижевности” и „Историја српске књижевне периодике” Објавио је 8 монографија, приредио 13 научних зборника, 4 критичка издања и 9 научних издања писаца и научника са пратећим студијама, те 6 антологија.

Био је члан редакција научних часописа: Књижевност и језик (1976–1980), Летопис Матице српске (1983–1987), Ковчежић (у више наврата). Од 2003. је главни је и одговорни уредник часописа Књижевне историје, а покретач је и главни и одговорни уредник Српског народног илустрованог календара Даница и Даница за младе.

Вишегодишњи је члан Управног одбора Матице српске. За потпредседника Матице српске изабран је 28. априла 2012. године.

Био је члан Управног одбора Андрићеве задужбине и Задужбине „Доситеј Обрадовић”. Био је председник Управног одбора (1996–2008), а потом и председник Скупштине Вукове задужбине од 2008.

У области стручног и научног рада објавио је књиге: Од сна до запада: лирске песме Банатске војне границе из збирке Владана Арсенијевића (1967); Српскохрватска граничарска епика (1974); Двори самотворим, тужбалице (1979); Епика устанка (1982); Епске народне песме у „Летопису Матице српске” (1983); Народне песме у „Вили” (1985); Поновнице, типови односа усмене и писане књижевности (1989); Летопис српског народа, три века алманаха и календара (1997); Историја као предање (1999); О српској прози (2000); Језик српског песништва (2003); Народне песме у српској периодици до 1864, са М. Радевићем (2007); Народне песме у „Српско-далматинском магазину”, са М. Радевићем (2010).

Од 1964. објављује песме, приповетке и романе. Објавио је књиге песама: Кроз прстен јабуку (1964), Кирвај (1979); романе: Трећи коњ (1979), Глува лађа (1987), Луди песак (1992); Иду Немци (1994. и 2003); Das stumme Schiff, прев. на немачки (1994), Пљускофон, са Милицом Матицки (1995); Немири меде Желимира (2006); Предности гипса (2008); Делта (2011) и приповетке: Свакодневно хватање веверице (1998); Уз музику коју волите (2000); Вучјак Аделе Аргени (2004); Десети за молитву (2006); Сеновите приче (2008).

Приредио је књиге: Чардак ни на небу ни на земљи: народна прозна казивања (1978); Никола Беговић, Живот Срба граничара (1986); Бачванске песме (1987); Филип Вишњић, Кад се шћаше по земљи Србији (1991. и 1994); Јован Стерија Поповић, Даворје (1993); Стојан Новаковић, Косово, српске народне песме о боју на Косову (1995); Павле Поповић, Милован Видаковић (2000); Вук Стеф. Караџић, Неготинска крајина, са В. Ђуричићем (2001); Јован Стерија Поповић, Даворје, II књига (2002); Светосавска читанка (2003); Златна јабука и 99 пауница: aнтологија српских народних приповедака (2003); Народне умотворине у „Летопису Матице српске” (2003); Антологија српске народне лирике (2003); Читанка Првог српског устанка (2004); Вук Стеф. Караџић, Даница, забавник за 1826 (2005); Вук Караџић, Даница, забавник за 1827–1829, 1834, II–V (2007); Доситеј Обрадовић, Басне (2007); Јанко М. Веселиновић, Севдалинке: бисер-песме за певање (2008); Актуелност Вукових порука. Зборник радова (2009); Доситеј Обрадовић, Изабране басне (2009).

Уредник је издања: Из књижевности: поетика, критика, историја. Зборник радова у част академика П. Палавестре (1997); Књижевна топографија Панчева (2001); Зборник у почаст академику Мирославу Пантићу (2003); Књижевност на језицима мањина у Подунављу, са В. Матовић и С. Пековић (2004); Свој и туђ: слика другог у балканским и средњоевропским књижевностима (2006); Срем кроз векове (2007); Признање професору Слободану Ж. Марковићу. Зборник радова (2007); Банат кроз векове, са В. Јовићем (2010); Творци српског књижевног језика, са В. Матовић (2011); Јован Мушкатировић, Причте илити по простому пословице тјемже сентенције илити рјеченија (2011). Објавио је и Библиографију српских алманаха и календара (1986).

Проф. др БРАНКО БЕШЛИН, потпредседник

Posted on by

рођен је у Кикинди 17. октобра 1960. Основну школу похађао је у Зрењанину и Новом Саду, а средњу економску школу завршио је у Новом Саду. Студије историје на Филозофском факултету у Новом Саду окончао је 1985. Радио је као хонорарни сарадник Матице српске на пројектима Претплатници на српску књигу 18. и 19. века и Српски биографски речник (1986–1988). Истовремено се ангажовао на пројекту САНУ Српски либерализам у 19. веку. Од 1988. запослен је на Институту (доцније Одсеку) за историју Филозофског факултета у Новом Саду. Постдипломске студије на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду завршио је 1996. одбранивши магистарски рад Немачка штампа у Војводини 1933–1941. године. Докторирао је 2003. тезом Европски утицаји на српски либерализам од 1848. до 80-их година 19. века.

Као предавач и истраживач бавио се различитим проблемима модерне српске и европске историје. Током универзитетске каријере био је укључен у наставу на предметима Методологија историјске науке, Увод у историјске студије, Општа историја новог века, да би 2003. као доцент почео да предаје Историју Европе у раном модерном добу (1453–1789). Осим на Филозофском, био је ангажован као наставник и на Природно-математичком и Економском факултету, као и у Центру за европске студије Универзитета у Новом Саду. Председник је Савета Филозофског факултета.

Учествовао је у бројним домаћим и једном међународном научном пројекту, као и на више научних скупова и конференција у земљи и иностранству (Немачка, Италија, Белгија, Турска, Шпанија, Чешка, Румунија и, Мађарска). Истраживао је одређене теме из историје Немаца на подручју данашње Војводине од 18. века до 1945, као и из српске историје 19. и 20. века. Ангажован је на пољу лексикографије и архивистике: од 1996. уредник је епохе 1918–1945. у Српском биографском речнику Лексикографског одељења Матице српске. Био је председник Управног одбора Архива града Новог Сада (1996–2000) и управник Рукописног одељења Матице српске (1999–2008). Дужност секретара Лексикографског одељења Матице српске обављао је од 2008. до 2012. За потпредседника Матице српске изабран је 28. априла 2012. године.

Објављује чланке и прилоге у више часописа, а члан је уредништава часописа Настава и историја (Нови Сад) и Studia Europaea (Клуж, Румунија). Био је (2004–2010) главни уредник часописа Истраживања који издаје Одсек за историју Филозофског факултета у Новом Саду.

Објавио је преко 40 научних радова у монографским и периодичним публикацијама.

Публиковао је монографије: Весник трагедије; немачка штампа у Војводини 1933–1941. године (2001), Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку (2005); Историја банкарства у Војводини, коаутор (2002).
Научне радове објављивао је у домаћим и странима научним часописима и зборницима радова: Срби из Хабсбуршке монархије учесници у босанско-херцеговачком устанку и српско-турским ратовима 1876–1878 (1995); Културно-просветни часописи Немаца у Војводини између два светска рата (1995); Немци у Војводини 1918–1941 (1999); Deutsches Und Serwisches Pressewesen in der Woiwodina 1918–1941 – Grundtendenzen und Entwicklung in ihrem Verhaltnis zu den Ereignissen sowie ihre Federkriege (2000); Сведочанства и слутње. у: Милан Јовановић-Стоимировић, Дневник 1936–1941 (2000); Три историје Румуна на српском језику у: Њагу Ђувара, Кратка историја Румуна за младе (2004); Два историјска романа о Подунавским Швабама (2004); Немци у Банату у: Банат кроз векове (2010); The Baroque Fоrm of „Sweet Orthodoxy”. The Church and Transfromation of Serbian Society After the Great Migration of 1690. in: Kirchen als Integrationsfaktor für die Migranten im Südosten der Habsburgermonarchie im 18. Jahrhundert (2010); What is a Region? Regions in European History, коаутор (2010).

Коаутор је уџбеника: Историја за VIII разред основне школе (2001) и Istoria pentru clasa a VIII-a a şcolii elementare (2005).

Рецензирао је преко двадесет монографија, зборника докумената и каталога изложби.