У Центру за културу „Вук Караџић“ у Лозници, у среду, 5. марта 2025. године, отворена је манифестација „Свет жена – Емилија Поповић“, названа у част књижевнице, песникиње и члана сарадника Матице српске Емилије Поповић (1996–2024). Том приликом одржан је програм посвећен њеном стваралаштву и књизи „Упола саздани: мотив инцеста у драмском стваралаштву Момчила Настасијевића између митско-регилиозног и симболичког значења“ (Матица српска, 2024).

Присутне је поздравила мр Снежана Нешковић Симић, директорка Центра за културу „Вук Караџић“, а потом се окупљенима обратила и градоначелница Лознице Драгана Лукић.

О животу и делу Емилије Поповић говорили су проф. др Драган Станић, председник Матице српске, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, мср Милена Кулић, председник Омладинског одбора Матице српске, и мср Наташа Катић. У својим излагањима, они су истакли њену посвећеност књижевности, особеност њеног стваралачког израза, њену природу и врлине, као и вредност њене књиге која је објављена у едицији „Прва књига Матице српске“. Овај програм је окупио бројне поштоваоце Емилијиног рада, а манифестација „Свет жена – Емилија Поповић“ наставиће се низом културних садржаја у њену част.

У среду 26. 02. у Свечаној сали Матице српске, са почетком у 19 h, одржано је прво Музичко вече у текућој години, под називом „Рефлексије од Вивалдија до Равела” у извођењу истакнутих уметника, виолинисткиње Оливере Риалас и виолоночелисте Душана Стојановића.

Оливера (Јаковљевић) Риалас рано је препозната као музички таленат и Музичку академију у Београду завршила је у својој двадесет првој години. Постдипломске студије похађала је у Будимпешти, на Академији „Франц Лист”. Наступала је широм света, све време подучавајући младе нараштаје свирању на виолини. За свој педагошки рад, који је започела на Музичкој академији у Нишу, усавршавала се на Конзерваторијуму Long Island у Њујорку (од 2001. до 2009. године) и наставила по пресељењу на Кипар 2010. године. Почасни докторат Института Рома добила је 2022. године. Оснивач је већег броја такмичења и редовно наступа као солиста и као члан камерних ансамбала. Душан Стојановић је дипломирао на Факултету музичких уметности у Београду а диплому концертанта стекао је на конзерваторијуму у Шафхаузену у Швајцарској. Стално је запослен као вођа деонице виолончела и соло челиста Симфонијског оркестра РТС-а. Од 2018. је гостујући соло виолончелиста оркестра Опере и театра Мадленијанум, а често је ангажован и у иностранству – САД, Кина, Јапан, Кипар, Немачка, Италија, Грчка… Као дуо, Оливера и Душан наступају континуирано већ три године и имали су концерте у Србији и на Кипру.

У складу са називом концерта „Рефлексије од Вивалдија до Равела”, уметници су приредили својеврсно путовање кроз историју музике, које је отпочело добро познатим Вивалдијевим и Баховим деоницама а затим су кроз композиције Александра Вујића и Јаниса Ксанакиса представили непредвидиви и узбудљиви ритам уметничке музике ХХ века, склоне авангарди и експериментисању. Концерт је завршен капиталним делом Мориса Равела – „Сонатом за виолину и чело” (1922) у четири става, коју је уметник посветио „успомени на Клода Дебисија”. У кратким предасима, Оливера Риалас и Душан Стојановић делили су са публиком занимљиве информације и анегдоте о делима и композиторима. Тако смо чули да је Јанис Ксанакис, поред компоновања, био и успешан архитекта, а да је музику и своју целокупну делатност посматрао као тежњу за хармонијом Васељене, док је Александар Вујић своје композиције обрађивао у неколико верзија како би их прилагодио различитим саставима и комбинацијама инструмената у оквирима камерне музике. Публика је на концерт реаговала са одушевљењем, јер су уметници у своје извођење, сем неспорне виртуозности, унели много емоције и воље да унутрашњи дух сваког дела, његову покретачку снагу и raison d’être пренесу присутнима. У случају драматичних, ритмички разноликих деоница којима је Ксанакис успевао да додирне невидљиве струне у сваком од нас, а што не би било могуће без мајсторске интерпретације коју су нам синоћ приредили Оливера Риалас и Душан Стојановић, искуство је било катарзично. Уз захвалност уметницима, подстичемо оне који нису могли доћи да послушају цео концерт на следећем линку.

Вишегодишња сарадња Матице српске и Дома Јеврема Грујића у Београду, наставила се и током 2024. године. Наиме, Матица је портрет Марије Трандафил уступила Дому Јеврема Грујића за изложбу „Великанке српске културе” у оквиру које су изложени портрети, дела и предмети значајних жена које су нас задужиле својим културним радом и изнад свега доброчинством.

У пратећем програму изложбе, 20. фебруара 2025. године, одржано је и предавање посвећено Марији Трандафил, жени у чијем се здању, нешто мање од 100 година, налази седиште Матице српске. О животопису Марије Трандафил говорила је др Александра Новаков, члан Управног одбора Матице српске, а о њеним задужбинама др Јелена Веселинов, управник послова Матице српске. Публика је била заинтересова за тему и након предавања настављен је разговор о овој великој добротворки.

У среду, 12. фебруара 2025. године, Матицу српску посетила је делегација Матице словачке, чије је седиште у Мартину. Матицу српску посетили су др Мариан Гешпер, председник Матице словачке, мр Петер Швантнер, директор Дома Матице словачке у Братислави, др Лукаш Перни, председник Културно-филозофског одељења Матице словачке, и мр Мартин Хајник, директор Чланског центра Матице словачке.

Госте су у Матици српској дочекали проф. др Драган Станић, председник Матице српске, др Милан Мицић, генерални секретар, проф. др Срђан Шљукић, потпредседник, др Јелена Веселинов, управник послова, и мср Милена Кулић, председник Омладинског одбора Матице српске. Састанку су присуствовали и др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, као и господин Мартин Пребуђила, члан и Матице српске и Матице словачке.

Током сусрета представљена су издања Матице српске, при чему је посебно истакнута њена дугогодишња посвећеност проучавању и очувању српско-словачких културних и научних веза. У разговорима је наглашен значај сарадње двеју Матица у области истраживања заједничке историје, језика и културе, као и важност континуираног неговања научне и стваралачке размене.

Посебна пажња посвећена је конкретним предлозима за продубљивање сарадње, посебно кроз организовање међународних научних конференција и заједничких издавачких подухвата. Такође је разматрана могућност унапређења међусобне сарадње између два најстарија часописа ових институција – „Летописа Матице српске“ и „Словенских погледа“ („Slovenské pohľady“), са циљем интензивније размене научних и културних садржаја.

Овај сусрет представља важан корак у даљем јачању културне, научне и стваралачке сарадње српске и словачке заједнице, као и унапређењу међусобног разумевања и повезаности кроз заједничке пројекте и иницијативе.

Издавачка делатност Матице српске обогаћена је капиталним делом у чијем стварању су учествовала три историчара уметности: Донка Станчић, др Зоран Ракић и др Ивана Женарју Рајовић. Свако од њих обрадио је различите сегменте грађе сакупљене на терену Сиринићке и Средачке жупе, током више истраживачких експедиција спроведених на тлу Косова и Метохије.

Цркве Сиринићке и Средачке жупе никада, до ове књиге, нису биле обједињене на једном месту, а нарочито је остало непознато и угрожено наслеђе XIX века. Уз ауторе, важном задатку да се ова грађа мапира и забележи драгоцен допринос је дала техничарка Гроздана Микитишин, која је заслужна за детаљно техничко снимање и каснију обраду свих цркава. Истовремено, обезбеђена је фото-документација са више стотина снимака. Теренски посао спроведен је у две кампање – августа месеца 2017. и 2021. године. У оквиру пројекта Центра за очување наслеђа Косова и Метохије „Mnemosyne”, аутори ове књиге обилазили су терен, описивали и пописивали штету и предлагали мере за обнову уништеног. Схваћено је да мале цркве нема ко да чува и да њихова судбина у будућности може бити неизвесна. Ова стручна монографија може се показати пресудном за мапирање, очување и трајно памћење српског наслеђа у деловима Косова и Метохије. Књига је структурирана у три сегмента, у којима је сваки аутор применио своју експертизу на један од периода или аспеката црквених споменика на тлу Сиринићке и Средачке жупе. Донка Станчић је обрадила црквене грађевине Сиринићке и Средачке жупе као архитектонска остварења. Проф. др Зоран Ракић аутор је сегмента о зидном сликарству XVI и XVII века у црквама Сиринићке и Средачке жупе. Др Ивана Женарју Рајовић у трећем сегменту књиге анализира сакралну уметност на подручју Сиринићке и Средачке жупе у ери османске власти (XVI–XX век). Резимеи и спискови преведени су на енглески језик, а књига, поред стандардних географског и именског регистра, располаже стручним и веома важним иконографским регистром – пописом тема приказаних у сликарству жупе.

Поводом 199. годишњице од оснивања Матице српске, 16. фебруара 2025. године, одржана је Свечана седница Матице српске. Седници је председавао председник Матице српске проф. др Драган Станић, који је поднео извештај о раду Матице српске у претходној години. Генерални секретар Матице српске др Милан Мицић позвао је присутне да минутом ћутања одају пошту члановима, сарадницима и добротворима Матице српске преминулим у периоду између две Свечане седнице.

У првом делу свечаности, поводом 200-годишњице рођења Ђуре Даничића, утемељитеља науке о српском језику, проф. др Виктор Савић одржао је беседу под насловом „Српске старине Ђуре Даничића“, у којој је истакао његов немерљив допринос српској филологији и култури.

У наставку седнице, управник послова Матице српске др Јелена Веселинов прочитала је Уредбу о додељивању Змајеве награде, након чега је председник Жирија, господин Селимир Радуловић, саопштио записник са седнице Жирија. О награђеним књигама „Жалац“ Верољуба Вукашиновића и „Шта о нама мисле анђели“ Томислава Маринковића говорио је проф. др Саша Радојчић, члан Жирија, истичући њихову поетску вредност и место у савременој српској књижевности. Стихове из награђених дела казивао је драмски уметник Милош Станковић. У име лауреата, пригодном беседом присутнима се обратио Верољуб Вукашиновић, док је писмо Томислава Маринковића прочитао господин Петар Арбутина.

Свечаној седници присуствовали су Митрополит бачки господин др Иринеј, министар информисања и телекомуникација г. Дејан Ристић, представници Епархије бачке, управници Библиотеке Матице српске и Галерије Матице српске, бројне угледне личности из културног и научног живота, као и чланови, добротвори и пријатељи Матице српске.

Цео програм је снимљен и може се погледати у видео-архиви сајта Матице српске.

У оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик Матице српске објављено је електронско издање колективне монографије „Од Мораве до Мораве IV: Из историје чешко-српских односа“. Приређивачи издања су проф. др Верица Копривица, проф. др Александра Корда Петровић, проф. др Вацлав Штјепанек и проф. др Ладислав Хладки, а издање је објављено у суиздаваштву Матице српске и Матице моравске.

О издању је водила рачуна научна редакција у саставу: проф. др Верица Копривица, проф. др Александра Корда Петровић, проф. др Драган Станић, проф. др Ладислав Хладки, др Бронислав Хохолач, проф. др Либор Јан, проф. др Јиржи Малирж, доц. др Вацлав Штјепанек, а рецензенти су проф. др Љубодраг Димић, проф. др Иво Поспишил, проф. др Далибор Соколовић.

Ова колективна монографија представља наставак сарадње између Матице српске и Матице моравске, чији односи су, након извесног прекида, почели интензивно да се развијају 1999. године када је Матица моравска обележавала 150. годишњицу свог оснивања и том приликом Брно посетио тадашњи председник Матице српске проф. др Божидар Ковачек. Круну сарадње Матице српске и Матице моравске представља објављивање монографија о историји српско-чешких односа, названих карактеристично „Од Мораве до Мораве“ – од српске реке Мораве до истоимене реке у Моравској. Прва књига изашла је 2005. године у организацији и издању Матице моравске, другу је 2011. припремила Матица српска. Трећу монографију објавила је Матица моравска, а четврти том, најобимнији до сада издаје Матица српска, и, као и обично, садржи поглавља о историјској сарадњи, овога пута посебно у 20. веку, наравно, бележи сарадњу у области књижевности и музике, а не изоставља ни чешко-српске лингвистичке теме.

У четвртом тому ове колективне монографије своје радове су објавили Јана Шкерлова, Томаш Хробак, Вацлав Штјепанек, Павел Крејсингер, Срђан Мићић, Павел Марек, Милан Совиљ, Јонаш Поспихал, Слободан Селинић, Ивана Кочевски, Христина Медић, Александра Корда Петровић, Катарина Митрићевић Штепанек, Снежана Поповић, Хелена Бошкова и Наташа Срдић. На крају публикације налази се корисна литература о овој теми. Технички уредник издања је Вукица Туцаков, а стручни сарадник Милена Кулић.

Четврти том колективне монографије „Од Мораве до Мораве“ може се прочитати овде, а у плану је и штампано издање публикације које ће бити ускоро доступно.

Из штампе су изашли „Гласник Матице српске” бр. 60/2023. и бр. 61/2024. „Гласник” је покренут 1946. године, на иницијативу тадашњег секретара Матице српске Живана Милисавца, који је изабран и за првог уредника гласила.

Концепција тадашњег „Гласника” базирала се на саопштавању годишњих извештаја Матице српске, Библиотеке Матице српске и Галерије Матице српске као и пружању информација о новим издањима Матице српске и о приређеним књижевним вечерима. Нова серија „Гласника Матице српске” је покренута шездесетак година касније. Гласило је покренуто ради редовнијег и потпунијег информисања сарадника Матице српске и шире јавности о активностима најстарије књижевне, научне и културне институције српског народа. У„Гласнику” су се објављивале кратке информације о свакодневном раду часника, научних сарадника и чланова Стручне службе Матице српске, Библиотеке Матице српске, Галерије Матице српске и Издавачког центра Матице српске. Гласило је садржало ретроспективу догађаја из претходног месеца и најаву догађаја за наредни месец. Повремено су се објављивали тематски прилози који садрже опширније текстове о значајнијим активностима и знаменитим личностима.

За разлику од гласила из претходних серијала, нови „Гласник” је изашао у виду годишњака за 2023. и 2024. годину а потом ће излазити три пута годишње, у обиму од два до четири штампарска табака, величине А4. Текстови који се односе на делатност и програмске активности Матице српске се штампају двостубачно, са фотографијама и другим графичким прилозима у пуном колору и на квалитетној хартији. На полеђни „Гласника” објављени су подаци о најновијим издањима Матице српске. Као и до сада, објављени бројеви доступни су и у електронској форми, на Интернет страници Матице српске: www.maticasrpska.org.rs

Концепција часописа, информације и прилози су резултат рада уредништва које чини главни и одговорни уредник др Милан Мицић, генерални секретар и чланови: др Јелена Веселинов, мср Александра Јовановић и др Светлана Милашиновић. Технички уредник је Вукица Туцаков. Лектор и коректор је Александра Николић. За фотографије су задужени Бранислав Лучић и Милан Шиђански, а за прелом текста Владимир Ватић.

Из штампе је изашао „Зборник Матице српске за класичне студије“ бр. 26 за 2024. годину. У рубрици „Студије и чланци“ своје радове објавили су Ли Фратантуоно, Немања Вујчић, Снежана Ферјанчић, Жељка Шајин, а у рубрици „Рецепција и наслеђе“ писали су Мирјана Глигоријевић Максимовић, Зоја Бојић и Ane Ferri. За „Полемику“ писао је Срђан Дамњановић, за „Хронику“ Бојана Крсмановић, а за „Критике и приказе“ Растко Васић и Немања Вујчић. Часопис уређује међународна редакција састављена од најистакнутијих научника код нас и у свету. Главни и одговорни уредник је проф. др Ксенија Марицки Гађански.

Зборник је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка. Штампање овог зборника омогућило је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

У оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик објављен је зборник радова „Душан Радовић за велике, а мало и за мале“ (тематски зборник), као резултат истоименог научног скупа одржаног у Матици српској 9. децембра 2022. године, поводом стогодишњице Радовићевог рођења. Зборник је уредила Зорица Хаџић Радовић, а о организацији скупа и зборнику бринуо је Уређивачки одбор у саставу: академик Матија Бећковић, проф. др Драган Станић, проф. др Миливој Ненин, дописни члан САНУ, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, проф. др Зорана Опачић, проф. др Зорица Хаџић Радовић и господин Милош Радовић. Рецензенти публикације су проф. др Милан Алексић и др Александар Пејчић.

Радове у зборнику објавили су Матија Бећковић, Милош Радовић, Иван Негришорац, Славко Гордић, Мирослав Максимовић, Миливој Ненин, Петар Пијановић, Горана Раичевић, Драган Хамовић, Сања Париповић Крчмар, Зорица Хаџић Радовић, Слободан Селинић, Љиљана Пешикан-Љуштановић, Милена Зорић Латовљев, Милош Ковачевић, Милица Ћуковић, Јелена Марићевић Балаћ, Зорана Опачић, Снежана Шаранчић Чутура, Јелена Панић Мараш, Страхиња Полић, Милован Данојлић, Душан Петричић, Јовица Вељовић и Бранислава Милунов.
На самом крају зборника објављене су и речи Душана Радовића: „Писати сам почео у самоодбрани. Бранио сам се од свих оних који су ме угрожавали здрављем, снагом, лепотом, бољим успехом у школи. Вадио сам се, доказивао и себи и другима да сам само друкчији, а не гори од њих. Нико боље не познаје људе од уметника. А то драгоцено знање стиче се драматичним познанствима са самим собом. Смислио сам и епитаф за мој случај: Много је више разумео него што је знао“.

Штампање овог зборника омогућили су Министарство науке, технолошког развоја и иновација и Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживачку делатност.