Заједничким подухватом Службеног гласника, Удружења фолклориста Србије, и Косовскометохијског одбора Матице српске објављена је књига Ивана Степановича Јастребова, „Обичаји и песме Срба у Турској у Призрену, Пећи, Морави и Дебру“.

Уредник издања је Борисав Челиковић, превод текста са руског и додатак Речнику радила је Весна Смиљанић Рангелов, текст су приредили и написали Поговор Валентина Питулић и Бошко Сувајџић. Главни уредници издања су: Јелена Триван (Службени гласник), Бранко Златковић (Удружење фолклориста Србије) и Драган Станић (Матица српска).

Иван Степанович Јастребов провео је свој радни век на Балкану као дипломатски представник Руске царевине, и остао је запамћен као велики пријатељ српског народа. Дужност руског конзула у европској Турској омогућила је Јастребову, пасионираном истраживачу, да пропутује и упозна Стару Србију, Македонију и Албанију, и да их свестрано изучи. Збирка Ив. С. Јастребова представља сам врх етнографске и фолклористичке науке у XIX веку. Без ове збирке и студије, засноване на личном и темељном увиду у српску усмену традицију на Косову и Метохији и у Старој Србији не може се интегрално представити меритум српске усмене културе, преглед варијаната, опис обичаја и обреда, те уобличити слика прохујале и заборављене прошлости. Књига Ивана С. Јастребова „Обичаји и песме Срба у Турској“ jeсте обимна збирка, али и етнолошка студија, писана старијим језиком и специфичном лексиком. У преводу на српски језик било је веома важно сачувати архаична значења појмова из народне културе, али и указати на занимљив језик и ритам Јастребовљеве реченице. После толико времена, Јастребовљева књига, као неким чудом, израња из заборављене прошлости, сјајна и моћна, узбуђујућа и блистава, представљајући нам данас цео један изгубљени свет који још увек живи у нама.

Биографија

Јастребов, Иван Степанович (Ястребов, Иван Степанович), дипломата, историчар, етнограф (Громушка, Тамбовска губернија, Русија, 27. I 1839 – Солун, 7. I 1894)

Отац Степан био је војни свештеник, мајка домаћица. Детињство је провео на Кавказу. Школовао се у Астраханском семеништу па Казанску духовну академију завршио са степеном кандидата богословља 1864. Учио је класичне језике. Усавршавао се у Одељењу за изучавање источних језика при Азијском департману Министарства иностраних дела у Петрограду где је научио турски, арапски и персијски језик. Дипломатску каријеру започео је као чиновник у руском посланству у Цариграду у рангу вежбаника (1866). За секретара и тумача конзулата у Скадру постављен је 1867. а за руководиоца 1868. За вицеконзула у Призрену постављен је после Тимајева априла 1870. и на том положају остао до августа 1874. У више наврата замењивао је конзула у Скадру. Дипломатском делатношћу успео је да заштити Србе на Косову и Метохији. Радио је на јачању њиховог просветног и духовног живота, трудио се да спречи њихово исељавање у Србију и однарођавање. Залагао се да се православнима осигура лична безбедност и уведе ред код српског свештенства. Обишао је многа тешко приступачна села Старе Србије и прикупљао историјске, етнолошке и етнографске податке. Водио је свештенике који су крштавали и венчавали Србе и тиме спречавао прелазак у ислам. Заслужан је за рад и опстанак Призренске богословије. Био је посредник између српске владе и управе богословије. Преко њега је ишла преписка, новац, књиге и све што је богословији било потребно. У финансијским кризама често је управи позајмљивао новац а школску библиотеку снабдевао књигама. У то време основан је лист Призрен који је излазио на турском и српском језику. Окупљао је и саветовао виђеније призренске Србе и помогао их у спору са Цинцарима око цркве Светог Спаса. Конзул у Скадру био је од августа 1874. до августа 1875. По избијању босанско-херцеговачког устанка постављен је за члана конзулске комисије у Мостару, задужене да испита узроке устанка (август – новембар 1875). За време српско-турских ратова и руско-турског рата био је конзул у Дубровнику. Сва помоћ из Русије Црној Гори ишла је преко њега. За конзула у Призрену постављен је јула 1879. Краће време провео је као конзул у Јањини (септембар 1880 – фебруар 1881) те се вратио у Призрен и на месту конзула остао до марта 1886. У Призрену, где је владала анархија и Призренска лига деловала погубно по православни живаљ, штитио је не само богословију и школе већ и све српско становништво. Писмено се обраћао српској влади, обавештавао је о стању у богословији и молио за финансијску помоћ. Постављењем за генералног конзула у Солуну марта 1886. доживео је врхунац у својој дипломатској каријери. И даље је помагао Србе у Старој Србији.

Наставио је да се бави научним радом, систематизовао је своје радове и у Русији објавио етнографско дело Обычаи и пьсни турецкихъ сербовъ (1886). Друго издање допунио је писмима Македонаца конзулату у Солуну (1889) и у предговору доказивао да су словенски становници Старе Србије и Македоније Срби а не Бугари, због чега су Бугари књигу негативно тумачили. Иако није био изразити бугарофил, помагао је бугарске школе а многе Бугаре који су примили католичанство вратио у православље. Прве радове о бугарском питању објавио је у руском листу Православное обозреніе (1866–1867). Као конзул упознао је Стару Србију и проучавао фолклористику, етнографију и историју цркве. Радове је објављивао у Гласнику Српског ученог друштва (1874 – 1876, 1879–1882, 1885) и сарађивао у Словинцу (1884). Српска краљевска академија објавила је 1904. његов рукопис Стара Сербіа и Албаніа. Многи историјски споменици које је описао касније су нестали те су његове белешке једина сведочанства о њима. Велику помоћ у прикупљању материјала пружио му је Петар Костић, наставник и ректор Призренске богословије. Објавио је прву велику збирку аутентичних српских народних песама са Косова и Метохије. Сакупљао је различит драгоцени материјал из српских ризница. Преко српског посланства у Цариграду послао је у Београд више вредних предмета из Призрена и оригинала као што су Хрисовуље Стевана Дечанског и Антиминс патријарха Арсенија Чарнојевића.

Био је дописни члан СУД (од 1876) и СКА (од 1888), члан утемељивач Друштва светог Саве (1888), почасни члан певачког друштва „Обилић“ (1889), члан Руског географског друштва и Братства св. Гурија (1884), редован члан Друштва милостиве помоћи од бродолома и Историјско-филолошког друштва Русије (1889). Дописивао се са кнезом Николом Петровићем Његошем, митрополитом Михаилом Јовановићем, Пантом Срећковићем, Стојаном Новаковићем, Петром Костићем и многим истакнутим личностима. Због знања албанског и турског језика имао је пријатеље и поштоваоце и међу албанским и турским становништвом. Оженио се Нином (1888), ћерком Александра Тјурина, сенатора у Петрограду. Имали су сина Растислава и ћерку Људмилу. Сву покретну имовину после његове смрти супруга Нина је поклонила Српској гимназији у Солуну „Дом науке“. Сахрањен је на Солунском гробљу.

Одликован је великим бројем руских одликовања и српским: Таковским крстом III реда, Орденом св. Саве II и I реда, Знаком Црвеног крста, Медаљом Друштва свети Сава, Орденом независности Црне Горе II и I реда.

У среду 18. новембра у 12 часова, у Свечаном салону Матице српске, председник Општине Нова Црња Владимир Бракус и председник Матице српске проф. др Драган Станић потписали су Протокол о сарадњи. Протокол је, на обострану жељу и интерес, закључен ради унапређења квалитета књижевног, образовног и уметничког рада кроз деловање у оквиру заједничких пројеката у којима Матица српска и Општина Нова Црња остварују своју делатност. Од посебног значаја је сарадња на пројекту који се односи на изучавање живота и дела Ђуре Јакшића, Црњана у историји српске културе и нарочито српских колонизација ХХ века. Потписивању Протокола о сарадњи су присуствовали генерални секретар Матице српске др Милан Мицић и управник послова Матице српске Мср Јелена Веселинов. Такође је цео догађај медијски пропраћен.

Oдштампан је Зборник Матице српске за сценске уметности и музику бр. 63/2020, обима 14,5 штампарских табака.

Рецензенти текстова Зборника су сви чланови Уредништва Зборника и сарадници Одељења Матице српске за сценске уметности и музику који по својој стручности одговарају садржајима текстова. Сваки текст рецензирају два или три рецензента.

Садржај свеске бр. 63 чине: студије, чланци, расправе (9 радова); сећања, грађа, прилози (2 рада); прикази (3 радова), уредничко обраћање на српском и енглеском језику, Именски регистар и Упутство за ауторе.

Комплетан PDF Зборника налази се овде.

Oдштампан је Зборник Матице српске за ликовне уметности бр. 48/2020, обима 46 штампарских табака.

Рецензенти текстова Зборника су сви чланови Уредништва Зборника и сарадници Одељења Матице српске за ликовне уметности који по својој стручности одговарају садржајима текстова. Сваки текст рецензирају два или три рецензента.

Садржај свеске бр. 48 чине: чланци, расправе, прилози (21 рада) и прикази (7 радова), уредничко обраћање на српском и енглеском језику, Именски регистар, Географски регистар и Упутство за ауторе на српском и енглеском језику.

Комплетан PDF Зборника налази се овде.

Oдштампан је Зборник Матице српске за сценске уметности и музику бр. 62/2020, обима 12,5 штампарских табака.

Рецензенти текстова Зборника су сви чланови Уредништва Зборника и сарадници Одељења Матице српске за сценске уметности и музику који по својој стручности одговарају садржајима текстова. Сваки текст рецензирају два или три рецензента.

Садржај свеске бр. 62 чине: студије, чланци, расправе (8 радова); сећања, грађа, прилози (2 радa); прикази (2 радoва), уредничко обраћање на српском и енглеском језику, Именски регистар и Упутство за ауторе.
Комплетан PDF Зборника налази се овде.

Матица српска је објавила четврти „Његошев зборник Матице српске”. У оквиру три поглавља, „О Речнику Његошева језика”, „Језик у Његошевим делима” и „Прилози”, објављени су радови Мира Вуксановића, Михаила Стевановића, Јасмине Грковић Мејџор, Јелице Стојановић, Радмила Маројевића, Александра Милановића, Исидоре Бјелаковић, Ане Пејановић, Мате Пижурице, Миодрага В. Јовановића и Горана Максимовића. На крају публикације објављен је програм научног скупа „Језик у Његошевим делима”, као и фотографије са Његошевог дана одржаног у Матици српској.

Уредништво Зборника: академик Миро Вуксановић (главни уредник), академик Јасмина Грковић Мејџор и проф. др Мато Пижурица.

Зборник је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка.

Објављен је Зборник Матице српске за књижевност и језик бр. 68-2/2020. У рубрици „Студије и чланци” објављени су радови др Снежане Ј. Милојевић, др Наде Савковић, др Исидоре Бјелаковић, др Ненада Ђ. Нинковића, др Бранка Златковића, др Радмила Н. Маројевића, др Весне Елез, др Страхиње Степанова, др Маје С. Радонић, др Софије Божић, др Јована Делића, др Ксеније Шуловић, доц. др Сање Маричић Месаровић, мср Данице Трифуњагић и др Диане М. Поповић. Рубрика „Прилози и грађа” доноси текст др Милице В. Ћуковић, док је у рубрици „Поводи” објављен текст Мирка Богдановића. За рубрику „Критике и оцене” у овом броју пишу: др Војислав Јелић, др Лидија Делић, др Владан Бартула, др Драгана Вукићевић, др Зорица В. Несторовић, др Милан Д. Алексић, др Љиљана Пешикан Љуштановић, др Исидора Г. Бјелаковић и др Зоран Д. Пауновић. Рубрика „In memoriam” посвећена је сећању на Васу Милинчевића и Жарка Рошуља.

Часопис је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка.

У петак, 6. новембра 2020. године, на Филозофском факултету у Нишу представљена су издања Матице српске која су резултат пројекта „Жанровска укрштања српске и англофоне књижевности: преводна рецепција и књижевнотеоријска интерпретација“. Руководилац пројекта проф. др Владислава Гордић Петковић представила је монографију Сер Гавејн и Зелени витез: превод, тумачења и значење члана пројекта проф. др Младена Јаковљевића, и два до сада објављена зборника радова с прилозима истраживача из универзитетских центара у Србији, региону и иностранству који су посвећени тематским и идентитетским аспектима савремене српске прозе и видовима њеног везивања за феномене из англофоног књижевног корпуса.

Објављен је новембарски број „Летописа Матице српске” (год. 196, књ. 506, св. 5) у којем су у сталној рубрици „Поезија и Проза” објављени прилози: Владимира Конечног, Ненада Шапоње, Владанке Цветковић, Јелене Маринков и Адама Загајевског. Рубрика „Есеји” доноси први део текста Миливоја Сребра о Иви Андрићу у огледалу француске критике и први део текста Ивана Негришорца о Петеру Хандкеу, док Радомир В. Ивановић пише о Елени Феранте, а Драган Бабић о Џулијану Барнсу. Тема рубрике „Разговор” је размишљање Владана Матијевића о књижевности, „слободи говора” и још којечему (разговор је водила Ивана Крсмановић). Стална рубрика „Критика” прати актуелну књижевну продукцију, а у овом броју текстове потписују: Јелена Марићевић Балаћ, Стојан Ђорђић, Милена Кулић, Маријана Јелисавчић, Владан Бајчета и Јованка Стојчиновић Николић.

Часопис је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка.