Dear friends and colleagues,

In 1999, the pressure of the Western countries organized in the NATO pact resulted in the attack of that military bloc on the former Yugoslavia, which resulted in terrible human casualties, enormous material damage, as well as a permanent disruption of the relations between Serbs and Albanians within the Republic of Serbia. Obviously, the logic of NATO strategists was that it is all the better for them if the situation on the ground, in Serbia and Montenegro, is worse.

The organized military operation of bombing Federal Republic of Yugoslavia for 78 days was undertaken without any legal basis, and it was a joint military action of the strongest Western countries in the world and a form of organized violence against a single, small country that was ready to seek a peaceful, negotiated solution to its internal problems. Given that there was no United Nations decision to justify this attack by the NATO pact, and given that the basic principles of international law were violated, it must be clear to any objective observer of these events that this is a bare demonstration of force, and the introduction of a political precedent that will soon become a rule in international relations.

Everything that subsequently happened in many countries of the world (Iraq, Libya, Syria, Ukraine, etc.) only showed that this assessment is completely correct, and that the main culprits for this disruption of international relations are precisely the Western countries that consider themselves the bearers of democracy and legal order. If the principles of international law are violated in this way, it becomes completely uncertain who will be the next victim of such disturbed relations. Such a victim can easily become one of those countries that easily agree to trample on the principles of international law. The existence of legal norms is, without a doubt, the best protection against naked violence for every country, not only for Serbia.

In relation to the Republic of Serbia, new injustices have been carried out or prepared in recent months, based on disruptions of the elementary principles of both the legal system and the norms of human behavior. The admission of Kosovo and Metohija to the Council of Europe is a new example of violation of international legal norms because part of the territory of the Republic of Serbia is admitted to the Council of Europe, a part that is not a state, that does not have the basic conditions to become one, and that manifests forms of extremely problematic behavior based on the absence of democracy, on ethnic violence, and on the persecution of people who are not Albanians and will not agree to the process of assimilation. Today, in 2024, international legal norms are being violated again, and this is done in order to complete the work started in 1999, when the effort to conquer Kosovo and Metohija through the invasion of the ground forces failed.

Another attempt to destabilize Serbian people also comes from Western European countries, which are considered the bearers of democratic principles and jurudical culture, but which very easily betray those basic principles. It is about an attempt to pass a decision through the UN General Assembly that genocide was committed against the Muslim population in Srebrenica in 1995. This attempt has serious problems with elementary human logic and valid thinking, including the process of recognizing the meaning of certain words, legal terms and concepts. In Srebrenica in July 1995, a serious war crime or crime against humanity did indeed occur when members of the Army of Republika Srpska shot captured Bosniak soldiers, but it was by no means genocide. The term genocide implies several important aspects of this undoubtedly sociopathological phenomenon:
1. existence of obvious genocidal intent and decision to destroy an entire nation;
2. killing members of a nation so that the victims are not only male members of that nation, but also women, children, old people, i.e. all members of a population;
3. liquidation applies to all members of a nation in the entire area where they live, so it is impossible to have a genocide phenomenon whose scale is such that it affects only one city or municipality such as Srebrenica, while there is no such thing in a wider area.

The crime against humanity in Srebrenica in July 1995 had only soldiers as victims. There were no genocidal intentions in the Army of Republika Srpska on the territory of Bosnia and Herzegovina, so the idea of genocide at the level of one municipality or city like Srebrenica would simply be impossible as a serious interpretation of these events. In addition, in the same municipality and city of Srebrenica, there were many Serb victims, including children and women, such as, for example, the massacre in the village of Kravica, so it is inadmissible and extremely inhumane to count only Bosniak victims, and to exclude Serb or Croat victims.

For all these reasons, it is impossible to use the term genocide to denote the type of crime committed in Srebrenica in 1995. In all of this there is an absolute lack of balance in reasoning, just as the demand that the concept of genocide must not be denied when talking about the crime in Srebrenica is also unsustainable. Given that the demands that describe the crime in Srebrenica with the term genocide are logically unsustainable, it must be concluded that there is a serious violation of elementary logic and knowledge of the concepts in question. That is why it is impossible to maintain the thesis that genocide was committed in Srebrenica in 1995, and the denial of that alleged genocide must even be stated as a valid logical conclusion of elementary human intelligence. Insisting on the proposed resolution of the UN General Assembly would only multiply and intensify the basic problem, so again the principle is at work that it is all the better for the creator of crisis hotspots if the situation on the ground, in Serbia, is worse.

Forgive me for expressing in such detail my great concern for everything that is happening in the European Union, and on European soil in general. When international legal norms are not respected, when elementary logic and the meaning of terms are not respected, then this is an indication of great calamities that can easily follow. It may seem to someone that only Serbs could be the victims of such mental operations, and that everyone else would be spared if they were calm and quiet, and even agreed with the violent actions. Unfortunately, as in previous cases, once violated norms become the source of many new problems in many, very different places around the world. I sincerely hope that Europe and the European way of thinking in the future will not rest on such a serious, elementary violation of the rules of logic. If this is not corrected, it will be a serious blow to the very foundations of our common European destiny. Religious people could easily state that all of this goes directly against God himself, and that only evil and hellish consequences must necessarily follow from such events. Those who are not religious can remain with their observations about the role of principles in the life of individual people, and especially in the life of human communities: a world without principles is not a valid world!

If these efforts are not stopped today, we are threatened with very serious and painful consequences on the common European space. Today, injustices are organized against Serbs, and tomorrow they will be done to some other people who will be determined to become victims of the general order. There is no way out of such games, once they start: only the roles of the victims and the perpetrators will change. We need to talk about making such games just stop!

With respect,
Prof. Dr. Dragan Stanić,
President of Matica Srpska

Based on the authority of the Assembly and the Presidency of Matica Srpska, the president of the institution, Professor Dragan Stanić sent a letter to friendly institutions, to all members of Matica Srpska and to all thinking people ready to think about the events that are being prepared by the centers of world power:

 2.2.2015-6У оквиру Крајишког одбора Матице српске објављена је књига „Хајдуци у српској историји и памћењу. Тематски зборник“. У овој публикацији сабрани су радови с истоименог научног скупа који је у организацији Крајишког одбора одржан 10. августа 2023. године у манастиру Соколица код Сокоца на Равној Романији. Чланови Организационог одбора скупа били су: проф. др Драган Станић, председник, др Милан Мицић, проф. др Драга Мастиловић, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, емерита и господин Марко Шука.

У књизи је објављено 13 радова чији су аутори признати стручњаци из неколико научних дисциплина, пре свега из историје, али и књижевне и културне историје. Главни и одговорни уредници зборника су проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ, и проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, емерита, а чланови Уређивачког одбора су још и проф. др Бошко Бранковић и др Милан Мицић. У овом колективном делу обрађене су бројне теме које се тичу активности хајдука у Угарској од 15. до 18. века, током Великог бечког рата (1683–1699), у Славонији и Срему током 18. века, у Мачви за време Првог и Другог српског устанка, на тромеђи Босне, Лике и Далмације, као и у Банату после Првог светског рата. Било је речи и о Бају Пивљанину у „Горском вијенцу“, судбини хајдука Саватија Милошевића, устаницима Милановићима из Босне, хајдуцима из Старе Херцеговине и онима из српских народних песама, као и о значају хајдука у очувању националне свести. Излагањем стручних прегледних и синтетичких чланака анализиран је и живо описан феномен хајдука и хајдучије у српској историји, традицији и памћењу.

Своје радове у зборнику представили су: др Будимир Алексић, проф. др Бошко Бранковић, проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ, др Жарко Лековић, Вељко Максић, др Милан Мицић, проф. др Ференц Немет, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, емерита, др Радован Пилиповић, др Радомир Ј. Поповић, мр Нада Трифковић, проф. др Урош Шешум и др Раденко Шћекић.

Публиковање ове књиге омогућили су Општина Соколац, на основу Протокола о сарадњи између Матице српске и ове општине и Град Нови Сад.

 2.2.2015-6Матица српска је у оквиру рада Рукописног одељења објавила књигу Милан Кашанин Привиђења и „Нова” Привиђења коју је приредила проф. др Зорица Хаџић Радовић. Тиме је, након објављивања целокупне преписке Милана Кашанина као и рукописа Дневник (Канада, Америка, Француска), настављено приређивање преосталих необјављених рукописа који чине Личног фонда „Милана Кашанина”.

Привиђења, последњи роман Милана Кашанина, објављен је први пут 1981. године. Наставак романа је, из рукописа, приредио Предраг Вукадиновић и објавио у неколико наставака, у „Савременику” 1982, у бројевима за март, април, мај и јун. Реч је о једанаест завршених поглавља и епилогу. До данас је роман само једном прештампан и то у четвртој књизи пишчевих „Изабраних дела” 2003. године. Нажалост, том приликом нису преузета поглавља из наставка романа која је Вукадиновић објавио после пишчеве смрти. Пред читаоцима су Кашанинова Привиђења, најзад, објављена у целости, удружена не само са допуњеним наставком који је у „Савременику” штампао Предраг Вукадиновић, него и са свим оним концептима и скицама, мање или више разрађеним, а сачуваним у рукопису.

Живот предратне буржоазије ретко је био предмет књижевне обраде у српској књижевности друге половине 20. века. У свом последњем роману, Кашанин пружа слику некадашњег света кроз живот неколико породица, повезаних фамилијарним везама. Пишчев наратив циљано је усмерен на живот српског грађанског друштва у краљевини Југославији у предвечерје Другог светског рата. Сам Кашанин је у ово уметничку прозу, једним делом, пренео властита искуства и познанства, оживео и транспоновао у литературу значајне личности и догађаје стварајући тако упечатљиве и живе књижевне јунаке.

Сви рукописи у вези са овим романом Милана Кашанина чувају се у Рукописном одељењу Матице српске, у оквиру Личног фонда „Милана Кашанина (1895-1981)”, под сигнатуром ЛФ МК III/6.

Књига има 461 страну, и подељена је на целине, назначене називима књига: „Привиђења” (књига прва), „Нова” Привиђења (књига друга), Епилог и поговор приређивача.

Штампање ове књиге омогућили су Министарство културе и информисања и Покрајински секретаријат за образовање и научноистраживачку делатност.

 2.2.2015-6У среду 17. априла у Свечаној сали Матице, која је упркос кишном времену била готово попуњена, ансамбл „Камерна резонанца“ извео је програм под називом „Лепоте вокализа“. Овај пројекат доживео је велико признање у виду награде италијанске Фондације „Ибла“, која је „Лепоте вокализа“ предложила за концерт у Карнеги холу. „Камерну резонанцу“, која ће, када се за то стекну практични услови, отпутовати у САД, да и тамошњу публику одушеви вокализама, чине Весна Аћимовић, сопран, Јулија Бал, клавир, Маја Грујић, клавир, и Богдан Јовановић, виолончело. Програм који је публика у Матици имала прилику да чује веома је несвакидашњи, јер моћ, лепоту и разноликост људског гласа представља вокалним деоницама без текста. Оне, упркос недостатку речи, нипошто нису мање експресивне, нити умањују глумачке могућности којима се сопран Весна Аћимовић вешто користи. О мање познатој форми вокализа, и самом концерту, који је изазвао овације у Свечаној сали, уметничка четворка доставила је стручан опис, који ћемо цитирати у целости:

„Вокализа (вокална композиција без текста), која чини основу концепције програма овог концерта, у поређењу са осталим вокалним жанровима била је ређе заступљена на концертној сцени кроз епохе. Ипак због специфичне комбинације виртуозности и боје коју у овом облику доноси људски глас, бројни познати композитори, попут Равела, Превина, Рахмањинова, Месијаена и других, иза себе су оставили нека изузетно вредна музичка остварења писана делимично или у целини управо као вокализе. Програм ’Лепота вокализа’ конципиран је тако да виртуозност људског гласа буде представљена као равноправни чинилац приликом извођења у камерном ансамблу, ублажавајући разлике између вокално-инструменталног и инструменталног извођења као таквог. На програму су публици познате вокализе великих композитора између 19. и 21. века, овог пута у ауторском аранжману др ум. Јулије Бал, (чија је докторска теза на ФМУ у Београду била уско везана за област клавирских транскрипција), у комбинацији са композицијама три домаћа аутора (уједно и колега на АУНС) – минијатурама из циклуса ’Отисци прошлости’ (инструктивне вежбе за солфеђо адаптиране за уметничко презентовање) и композицијом ’Мементо’ композиторке Ливије Јовчић, затим композицијом Јулије Бал под називом ’Хроматски танго’, као и вокализом коју је иза себе оставио наш недавно преминули колега композитор Светозар Саша Ковачевић.“

Публику Матице српске, сем уметника „Камерне резонанце“, почастила је својим присуством и поменута композиторка Ливија Јовчић, а оригинално дело Јулије Бал, (која је савесно испунила и улогу предавача између композиција), „Хроматски танго“, посетиоци су тражили на бис. Спектакуларном репризом овог дела завршио се концерт „Лепоте вокализа“, а сарадња „Камерне резонанце“ и Матице српске тек је започела.

 2.2.2015-6У оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик Матице српске објављена је књига др Раде Стијовић „Недоумице у српском језику: норма и пракса“. У овој књизи др Рада Стијовић, која се дуго и успешно бави нормативном лингвистиком, наставља своја нормативистичка интересовања и разматра велики број грешака, али и исправно употребљених облика и конструкција који се јављају у савременом јавном језику.

Језичка питања која се обрађују актуелна су, огрешења о норму су потврђена у пракси, односно ауторка коментарише питања која је добила од својих читалаца. Ауторкини савети су лингвистички утемељени, по потреби засновани и на претрази корпуса српског језика, дати одмерено и са одличним познавањем научне литературе. Сам језик и стил којим је књига написана узорни су, тако да је текст и самим собом упутство читаоцу како се треба изражавати.

Компетентност ауторке у домену дијалектологије оверена је и Наградом „Павле Ивић“. О месту аутора међу специјалистима за савремени језик и језичку норму говори Повеља Матице српске за неговање језичке културе, а рукопис доноси више одличних мини-часова из домена историје српског народног и књижевног језика. На такав суд обавезује садржај текстова типа: „У Дечану или Дечанима“, „Ивањдан или Јовањдан“, „Шта језик говори о историји Косова и Метохије“, „Христос васкрсе или Христос воскресе“.

Уредник издања је проф. др Исидора Бјелаковић, а рецензенти су академик Слободан Реметић и проф. др Душка Кликовац. Штампање ове књиге омогућило је Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије.

 2.2.2015-6У оквиру Одељења за књижевност и језик и Рукописног одељења Матице српске објављен је зборник радова „Ђорђе Натошевић у свом и нашем времену“. Уредници зборника су Исидора Бјелаковић и Зорица Хаџић Радовић. Аутори радова у зборнику су Душан Иванић, Јован Делић, Гордана Ђилас, Зорица Хаџић Радовић, Татјана Јовићевић, Ненад Нинковић, Горан Васин, Зорослав Спевак, Лана Томчић, Александра Илић Рајковић, Светлана Лазић, Милена Зорић Латовљев, Александар Милановић, Исидора Бјелаковић и Иван Негришорац. Аутори су сагледали стваралаштво и живот Ђорђа Натошевића из најразличитијих аспеката – његов педагошки рад, историјски контекст у којем је стасавао и радио, његово дело са историјско-књижевне перспективе, али и из домена језика којим се служио. Рецензенти публикације су Радослав Ераковић и Милица Ћуковић. Штампање ове књиге омогућио је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.

 2.2.2015-6Објављен је априлски број „Летописа Матице српске” (год. 200, књ. 513, св. 4) у којем су у сталној рубрици „Поезија и Проза” објављени прилози: Зорана Ђерића, Снежане Минић, Љубише Ђидића, Недељка Терзића, Душице Милановић Марике, те преводи поезије три бугарска песника (Лучезар Станчев, Евтим Евтимов, Недјалко Јорданов) и прозе Оје Бајдар. Рубрика „Есеји” доноси текстове Емилије Поповић о Тодору Манојловићу, Тамаре Бабић о Стевану Тонтићу и Фрозине Валек о Јоану Славићу и Лази Лазаревићу. Тема рубрике „Сведочанства” су овогодишња Светосавска беседа Валентине Питулић и „Змајева награда Матице српске” кроз текстове Селимира Радуловића и Зорана Ђерића. Рубрика „Поводи” посвећена је Милораду Павићу (1929-2009) о чијем књижевном делу пишу Владимир Папић и Марија Цветићанин. Стална рубрика „Критика” прати актуелну књижевну продукцију, а у овом броју текстове потписују: Сања Перић, Стојан Ђорђић, Јелена Марићевић Балаћ, Драгиња Рамадански, Драгана Јовановић и Павле Зељић. У рубрици „Из света”, Предраг Шапоња прати актуелна дешавања на светској књижевној и културној сцени.

Часопис је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка

 2.2.2015-6У четвртак, 11. априла 2024. године Матицу српску посетили су проф. др Ива Драшкић Вићановић, декан Филолошког факултета у Београду и доц. др Јован Чудомировић, продекан за наставу. Госте су примили и упознали са историјом, радом и различитим активностима Матице српске и њених установа проф. др Драган Станић, председник Матице српске, др Јелена Веселинов, управник послова Матице српске и проф. др Исидора Бјелаковић, секретар Одељења за књижевност и језик. Том приликом је потписан „Протокол о сарадњи“ са Филолошким факултетом, а вођени су разговори о различитим видовима сарадње, као и пројектима који ће бити реализовани као резултат овог протокола.