Теодор Павловић, адвокат, издавач, публициста (Карлово – Милошево, Банат, 1804
– Карлово, 1854). Био је секретар
(1832–1847), уредник Летописа од 1832. до
1841. У Летопису се јавио као преводилац (Волтер, Шилер, касније Гелерт, Хорације и др.).
Објавио је песме Михаила Витковића из његове заоставштине. Павловићеве белешке су
доминирале рубриком „Смесице”, а теме су словенске и српске: о русинским народним
песмама и загонеткама, о новим хрватским књижевним делима (Ј. Деркос, Љ. Гај). Он је
заправо саопштавао новости из различитих словенских литература и извора. Летопис је
отворио за утицај народне поезије, национализацију српске књижевности и романтичарске
тенденције у њој. Обновио је рад Матице српске, која је званично забрањена у време Баховог
апсолутизма, и успео да уреди њене финансије. Осим уређивања Летописа, покренуо је
Сербски народни лист (1835–1848), Сербске народне новине (1838–1848) и алманах
Драгољуб (1845–1847). Био је једна од најзначајнијих личности у српској култури и
књижевности свога времена.