Матица српска ове године слави Осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Прославу је започела Светосавском беседом коју је одржао Његово преосвештенство митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије (Перић). Матица је и свој сто деведесет и трећи рођендан обележила беседом Његовог преосвештенства епископа бачког господина Иринеја, „Осам векова Српске архиепископије“. Након дуже паузе, због реновирања Матице српске, настављено је обележавање овог значајног јубилеја.

У Свечаној сали Матице српске, у понедељак, 18. новембра 2019. године, одржано је предавање др Срђана Пириватрића, научног сарадника Византолошког института САНУ, „Свети Сава и постанак Српске архиепископије“. Поздравну реч упутио је проф. др Бранко Бешлин, потпредседник Матице српске.

Др Пириватрић је у веома занимљивом и инспиративном предавању говорио о постанку аутокефалне архиепископије свих српских и поморских земаља. Констатовао је да се тај догађај у научној историографији везује углавном за 1219. годину и схвата као последица сложеног сплета догађаја насталих у процесима општијег карактера и већег значаја на просторима источног Средоземља и његовог европског и малоазијског залеђа. Говорио је о слабљењу царске власти у Византији и јачању локалних и регионалних чинилаца током последње две деценије 12. века, укључујући ту и српску државу са средиштем у Рашкој, затим о порасту утицаја римског папе као политичког и црквеног чиниоца управо на просторима византијског света који је уочљив од краја истог столећа. Било је и речи о успону привредног и политичког значаја Венеције и променама њених стратешких циљева у односима са Византијским царством – ти, када је о византијском свету реч, у многоме конвергентни процеси доживели су кулминацију своје врсте у познатим догађајима Четвртог крсташког рата 1204. године, када су вође похода освојиле Константинопољ и међусобно поделиле Византијско царство а установе цара и константинопољског патријарха напустиле престоницу, резимирао је др Пириватрић. Проблем постанка аутокефалне Српске архиепископије и улогу Светог Саве у том догађају сагледао је управо у контексту опште кризе византијског света и успона утицаја римских папа у њему, као и процеса везаних за обнову Византијског царства и ауторитета цара и константинопољског патријарха у егзилу, затим у локалном контексту деловања две црквене јурисдикције на простору тадашње српске државе – православне и римокатоличке, фактичког раскола између Охридске архиепископије и Константинопољске патријаршије и, најзад, с посебним обзиром на постанак српског краљевства 1217. године крунисањем Стефана Немањића за краља преко легата папе Хонорија III. Констатовао је да су наведени чиниоци утицали на стварање специфичних црквених прилика у српским областима византијског света, преокренутих и стабилизованих управо рукоположењем Светог Саве за првог српског архиепископа и стварањем мреже епископија у новој аутокефалној православној помесној цркви.