У оквиру програма обележавања годишњице Првог светског рата др Весна Марјановић одржала је 12. децембра у 12 часова предавање „Мотив смрти и Велики рат – етнолошки дискурс”. Присутне је поздравио доц. др Ђорђе Ђурић, генерални секретар Матице српске.
Смрт је одређена биолошким циклусом, али је у исто време и друштвени и културни феномен. У традиционалним друштвима какво је било аграрно друштво у Србији у првим деценијама 20. века већина архаичних обичаја садржи култ предака и веровања у загробни живот. У таквим културним оквирима важила су неписана правила која су се морала испуњавати. Смрт као неизбежни пратилац ратног стања у културно- историјском контексту проблематизује не само губитак већ и односе међу живима, структуру породице, понашање индивидуа, шире заједнице и Цркве.
С обзиром да су многи изгинули далеко од својих кућних прагова, народ је, по- себно у западној Србији подизао споменике над празним гробом, касније прозване крајпуташи, како би душа пошто се одвоји од тела могла да нађе спокој у окружењу свих предака. Да би се опоравиле од губитака и да се сачувају од предачке казне, породице су настојале да смрт својих испрате колико је то могуће по одређеним правилима посмртних обреда.
Сву драму која се збивала у најужим породичним круговима када су жене остајале са децом и старим родитељима, у збеговима и разрушеним домовима ублажавали су обичаји и стечене навике да се започети ритуали морају извести до краја. Осећајући важност тих ритуала, живи су доживљавали нечињење као врсту немоћи и Божију казну. Другим речима, емотивно стање у којем страх фигурира као моћно средство потчињавања, мирења са новонасталом ситуацијом, у датим околностима доприноси сталном изграђи- вању посебне димензије веровања у оностраност, у натприродне силе и паралелне светове.
Гробови оних чије се умирање везује за ратове лоцирани су на јавном месту, ређе у оквиру сеоских и градских гробаља. Војницима су подизани најчешће празни гробови са спомеником на којем је истакнуто име ратника, начин како је умро (ако се зна) и ко је, че- сто именом насловљено, споменик подигао. Подизала их је породица умрлог (отац, мајка, брат, сестра, жена, ређе деца). Друга група споменика пострадалима у Великом рату су јавни споменици – спомен костурнице, војничка гробља, маузолеји, потом колективни споменици на јавним местима, трговима, местима где су се догодиле велике битке, значајне за нацију, или су постављени у портама цркава.