У оквиру Одељења за књижевност и језик, објављена је књига „Антички мотиви у новијој српској књижевности: песма, драма, превод“ Гордана Маричића. Рукопис књиге „Антички мотиви у новијој српској књижевности“ Гордана Маричића избор је његових радова из области рецепције класичне антике у српској књижевности, публикованих у претходне две деценије. На више од стотину страница, колико рукопис књиге садржи, Маричић је сабрао шеснаест својих текстова различитог формата (студије, реферати, чланци) које је тематско-проблемски разврстао у три целине: „Песници“, „Драмски писци“ и „Преводиоци“. То су, иначе области, којима се Маричић у своме научном и стручном раду највише и најуспешније бавио – љубавна лирика, драмска књижевност и превођење дела из ове две литерарне области.

У првој, најопсежнијој целини свога рукописа „Антички мотиви у новијој српској књижевности Маричић разматра различите контактне везе између српске лирике од Војислава Илића, Милана Ракића и Симе Пандуровића до Велимира Лукића и Јована Христића са античким, махом римским лиричарима (Катул, Проперције, Марцијал). Ово чини углавном на плану мотива који су, било као упечатљиви утисци из античке лектире, било као стални топоси античког порекла, ушли у поетску дикцију и имагинацију српског песника, најчешће не само као пука адопција, већ као умесна адаптација. У другој целини рукописа „Антички мотиви у новијој српској књижевности“ у фокусу је област античке и српске књижевности која је предмет ауторове најинтензивније пажње у досадашњој научној каријери. Са сигурношћу искусног зналца Маричић детектује бројне повезнице српских драмских писаца Јована Христића и Велимира Лукића са наслеђем античке драме, директним или индиректним путем (преко модерних драмских писаца надахнутим античком драмом). Маричић притом понекад (у случају Лукићевих драма) даје своје компаративне налазе уз одговарајућу историјску контекстуализацију. Трећа целина рукописа књиге „Антички мотиви у новијој српској књижевности“ посвећена је важној, а у истраживањима недовољно присутној области рецепције античке књижевности, а то су преводи са класичних језика. Маричић, са богатим искуством преводиоца са класичних и других језика, на одабраним примерима који су међу најизазовнијим за превођење (Хомер, Катул, Хорације) показује све проблеме који преводиоци морају да реше и како су српски преводиоци, како старије тако и млађе генерације, почев од Стерије и легендарног Милоша Ђурића па до самога Маричића, те проблеме решавали са већом или мањом успешношћу. У целини гледано рукопис књиге „Антички мотиви у новијој српској књижевности“ Гордана Маричића доноси доста вредног материјала и доста добрих увида датих на потребној научној и стручној висини.

Рецензенти књиге су проф. др Ненад Ристовић, проф. др Јелена Пилиповић и проф. др Ифигенија Радуловић. Штампање ове књиге финансирало је Министарство културе Републике Србије.