Драги пријатељи и сарадници,

године 1999. притисак западних држава организованих у НАТО пакту резултовао је нападом тог војног блока на тадашњу СР Југославију, при чему је дошло до страшних људских жртава, до огромне материјалне штете, као и до трајног поремећаја односа Срба и Албанаца унутар Републике Србије. Очигледно је логика НАТО стратега била да је за њих утолико боље уколико је на терену, у Србији и Црној Гори, ситуација гора.

Организована војна операција бомбардовања СР Југославије током 78 дана предузета је без икаквог правног основа, а био је то заједнички војни наступ најјачих западних држава света и облик организованог насиља над једном једином, малом државом која је била спремна на тражење мирног, договорног решења за унутрашње проблеме које је имала. С обзиром на то да за овај напад НАТО пакта није постојала никаква одлука Уједињених нација која би то оправдала и с обзиром на то да су тиме погажена основна начела међународног права, сваком објективном посматрачу ових догађаја мора бити јасно да је реч о голој демонстрацији силе, те увођењу једног политичког преседана који ће убрзо постати правилo у међународним односима.

Све што се потом дешавало у многим земљама света (Ирак, Либија, Сирија, Украјина и др.) само је показало да је оваква оцена потпуно тачна, те да су главни кривци за овакво нарушавање међународних односа управо западне земље које себе сматрају носиоцима демократије и правног поретка. Уколико се тако погазе међународноправна начела, постаје потпуно неизвесно ко је следећа жртва тако поремећених односа. Таква жртва лако може да постане управо нека од оних земаља које олако пристају на то да се сагласе са гажењем начела међунардног права. Постојање правних норми је, без сумње, ипак најбоља заштита од голог насиља, за сваку државу, не само за Србију.

У односу на Републику Србију последњих месеци се спроводе или припремају нове неправде засноване на поремећајима елементарних начела колико правног система толико и норми људског понашања. Пријем Косова и Метохије у Савет Европе је нови пример кршења међународноправних норми јер се у састав Савета Европе прима део територије Републике Србије, део који није држава, који нема елементарних услова да то постане, те који манифестује облике крајње проблематичног понашања заснованог на одсуству демократије, на етничком насиљу, те на прогону народа који нису Албанци и неће да пристану на процес асимилације. Данас, 2024. године поново се крше међународноправне норме, а то се чини како би се довршио посао започет 1999. године када није успео напор да се Косово и Метохија освоје упадом копнене војске.

Други покушај дестабилизације српског народа такође долази из западноевропских земаља које се сматрају носиоцем демократских начела и правне културе, али које веома лако изневаравају основна начела на којима би морале да постоје. Реч је о покушају да се преко Генералне скупштине УН изгласа одлука о томе да је у Сребреници 1995. године почињен геноцид над муслиманским становништвом. Овај покушај има озбиљних проблема са елементарном људском логиком и ваљаним мишљењем, укључујући и поступак препознавања значења појединих речи, правних термина и појмова.

У Сребреници се јула 1995. године одиста десио тежак ратни злочин или злочин против човечности када су припадници Војске Републике Српске стрељали заробљене бошњачке војнике, али то никако није био геноцид. Појам геноцида подразумева неколико битних аспеката овог, несумњиво социопатолошког феномена:
1. постојање очигледне геноцидне намере и одлука да се уништава читав један национ;
2. убијање припадника неког народа тако да су жртве не само мушки припадници тога рода него и жене, деца, старци, тј. сви припадници неке популације;
3. ликвидација се односи не све припаднике неког народа на целокупном простору где они живе, па је немогућ феномен геноцида чије су размере такве да захватају само један град или општину као што је Сребреница, док на ширем простору тако нешто не постоји.

Злочин против човечности у Сребреници јула 1995. године као жртве је имао искључиво војнике. Геноцидних намера у војсци Републике Српске није било на територији читаве Босне и Херцеговине, па би идеја о геноциду на нивоу једне општине или града као што је Сребреница била просто речено немогућа као озбиљно тумачење ових догађаја. Уз то, у тој истој општини и граду Сребреници било је веома много српских жртава, укључујући и децу и жене, као што је, примера ради, покољ у селу Кравица, па је недопустиво и крајње нехумано рачунати само бошњачке жртве, а српске или хрватске жртве не узимати у обзир.

Из свих ових разлога немогуће је користити појам геноцида како би се означио тип злочина који је почињен у Сребреници 1995. године. У свему томе апсолутно недостаје уравнотежености у расуђивању, као што је неодржив и захтев да се појам геноцида не сме порицати када се говори о злочину у Сребреници. С обзиром да су логички неодрживи захтеви који појмом геноцида описују злочин у Сребреници, то се мора закључити да је на делу тешко огрешење о елементарну логику и о познавање појмова о којима је реч. Због тога је немогуће одржати тезу да је у Сребренци 1995. године почињен геноцид, а порицање тог наводног геноцида је чак неопходно изрећи као ваљан логички закључак елементарне људске памети. Инсистирање на понуђеној резолуцији Генералне скупштине УН само би умножила и интензивирала основни проблем, па је опет на делу начело да је утолико боље за креатора кризних жаришта уколико је на терену, у Србији и Републици Српској, ситуација гора.

Опростите што са оволико детаља исказујем своју велику бригу због свега онога што се дешава у Европској унији, па и на тлу Европе уопште. Кад се не поштују међународноправне норме, кад се не поштује елементарна логика и значење појмова, онда је то назнака великих несрећа које лако могу да уследе. Можда се некоме чини да би жртве оваквих менталних операција могли бити само Срби, а да би сви други били поштеђени уколико буду мирни и тихи, па се још и сагласе са насилничким акцијама. Нажалост, као и у ранијим случајевима, једном нарушене норме постају извор многих нових проблема на многим, веома различитим местима широм света. Искрено се надам да Европа и европски начин мишљења неће у будућности почивати на овако тешком, елементарном кршењу правила логике. Уколико се то не исправи, биће то озбиљан ударац у саме темеље наше заједничке, европске судбине. Религиозни људи би са лакоћом могли констатовати да све то иде непосредно против Бога самога, те да из оваквих догађаја нужно морају да уследе само зле и паклене последице. Они који нису религиозни, могу остати при опажањима о улози начела у животу појединих људи, а посебно у животу људских заједница: свет без начела није ваљан свет!

Уколико се оваква настојања не зауставе данас, прете нам веома тешке и мучне последице на заједничком европском простору. Данас се неправде организују Србима, а сутра ће бити чињене неком другом народу који буде одређен да постане жртва општег поретка. Из оваквих игара, када оне започну, излаза нема: мењаће се само улоге жртава и улоге насилника. Морамо разговарати о томе да такве игре једноставно престану!

С поштовањем,
Проф. др Драган Станић,
Председник Матице српске

На основу овлашћења Скупштине и Председништва Матице српске председник установе проф. др Драган Станић упутио је писмо пријатељским установама, свим члановима Матице српске и свим мислећим људима спремним да размисле о догађајима које припремају центри светске моћи:

У оквиру Крајишког одбора Матице српске објављена је књига „Хајдуци у српској историји и памћењу. Тематски зборник“. У овој публикацији сабрани су радови с истоименог научног скупа који је у организацији Крајишког одбора одржан 10. августа 2023. године у манастиру Соколица код Сокоца на Равној Романији. Чланови Организационог одбора скупа били су: проф. др Драган Станић, председник, др Милан Мицић, проф. др Драга Мастиловић, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, емерита и господин Марко Шука.

У књизи је објављено 13 радова чији су аутори признати стручњаци из неколико научних дисциплина, пре свега из историје, али и књижевне и културне историје. Главни и одговорни уредници зборника су проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ, и проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, емерита, а чланови Уређивачког одбора су још и проф. др Бошко Бранковић и др Милан Мицић. У овом колективном делу обрађене су бројне теме које се тичу активности хајдука у Угарској од 15. до 18. века, током Великог бечког рата (1683–1699), у Славонији и Срему током 18. века, у Мачви за време Првог и Другог српског устанка, на тромеђи Босне, Лике и Далмације, као и у Банату после Првог светског рата. Било је речи и о Бају Пивљанину у „Горском вијенцу“, судбини хајдука Саватија Милошевића, устаницима Милановићима из Босне, хајдуцима из Старе Херцеговине и онима из српских народних песама, као и о значају хајдука у очувању националне свести. Излагањем стручних прегледних и синтетичких чланака анализиран је и живо описан феномен хајдука и хајдучије у српској историји, традицији и памћењу.

Своје радове у зборнику представили су: др Будимир Алексић, проф. др Бошко Бранковић, проф. др Јован Делић, дописни члан САНУ, др Жарко Лековић, Вељко Максић, др Милан Мицић, проф. др Ференц Немет, проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић, емерита, др Радован Пилиповић, др Радомир Ј. Поповић, мр Нада Трифковић, проф. др Урош Шешум и др Раденко Шћекић.

Публиковање ове књиге омогућили су Општина Соколац, на основу Протокола о сарадњи између Матице српске и ове општине и Град Нови Сад.

Матица српска је у оквиру рада Рукописног одељења објавила књигу Милан Кашанин Привиђења и „Нова” Привиђења коју је приредила проф. др Зорица Хаџић Радовић. Тиме је, након објављивања целокупне преписке Милана Кашанина као и рукописа Дневник (Канада, Америка, Француска), настављено приређивање преосталих необјављених рукописа који чине Личног фонда „Милана Кашанина”.

Привиђења, последњи роман Милана Кашанина, објављен је први пут 1981. године. Наставак романа је, из рукописа, приредио Предраг Вукадиновић и објавио у неколико наставака, у „Савременику” 1982, у бројевима за март, април, мај и јун. Реч је о једанаест завршених поглавља и епилогу. До данас је роман само једном прештампан и то у четвртој књизи пишчевих „Изабраних дела” 2003. године. Нажалост, том приликом нису преузета поглавља из наставка романа која је Вукадиновић објавио после пишчеве смрти. Пред читаоцима су Кашанинова Привиђења, најзад, објављена у целости, удружена не само са допуњеним наставком који је у „Савременику” штампао Предраг Вукадиновић, него и са свим оним концептима и скицама, мање или више разрађеним, а сачуваним у рукопису.

Живот предратне буржоазије ретко је био предмет књижевне обраде у српској књижевности друге половине 20. века. У свом последњем роману, Кашанин пружа слику некадашњег света кроз живот неколико породица, повезаних фамилијарним везама. Пишчев наратив циљано је усмерен на живот српског грађанског друштва у краљевини Југославији у предвечерје Другог светског рата. Сам Кашанин је у ово уметничку прозу, једним делом, пренео властита искуства и познанства, оживео и транспоновао у литературу значајне личности и догађаје стварајући тако упечатљиве и живе књижевне јунаке.

Сви рукописи у вези са овим романом Милана Кашанина чувају се у Рукописном одељењу Матице српске, у оквиру Личног фонда „Милана Кашанина (1895-1981)”, под сигнатуром ЛФ МК III/6.

Књига има 461 страну, и подељена је на целине, назначене називима књига: „Привиђења” (књига прва), „Нова” Привиђења (књига друга), Епилог и поговор приређивача.

Штампање ове књиге омогућили су Министарство културе и информисања и Покрајински секретаријат за образовање и научноистраживачку делатност.

У среду 17. априла у Свечаној сали Матице, која је упркос кишном времену била готово попуњена, ансамбл „Камерна резонанца“ извео је програм под називом „Лепоте вокализа“. Овај пројекат доживео је велико признање у виду награде италијанске Фондације „Ибла“, која је „Лепоте вокализа“ предложила за концерт у Карнеги холу. „Камерну резонанцу“, која ће, када се за то стекну практични услови, отпутовати у САД, да и тамошњу публику одушеви вокализама, чине Весна Аћимовић, сопран, Јулија Бал, клавир, Маја Грујић, клавир, и Богдан Јовановић, виолончело. Програм који је публика у Матици имала прилику да чује веома је несвакидашњи, јер моћ, лепоту и разноликост људског гласа представља вокалним деоницама без текста. Оне, упркос недостатку речи, нипошто нису мање експресивне, нити умањују глумачке могућности којима се сопран Весна Аћимовић вешто користи. О мање познатој форми вокализа, и самом концерту, који је изазвао овације у Свечаној сали, уметничка четворка доставила је стручан опис, који ћемо цитирати у целости:

„Вокализа (вокална композиција без текста), која чини основу концепције програма овог концерта, у поређењу са осталим вокалним жанровима била је ређе заступљена на концертној сцени кроз епохе. Ипак због специфичне комбинације виртуозности и боје коју у овом облику доноси људски глас, бројни познати композитори, попут Равела, Превина, Рахмањинова, Месијаена и других, иза себе су оставили нека изузетно вредна музичка остварења писана делимично или у целини управо као вокализе. Програм ’Лепота вокализа’ конципиран је тако да виртуозност људског гласа буде представљена као равноправни чинилац приликом извођења у камерном ансамблу, ублажавајући разлике између вокално-инструменталног и инструменталног извођења као таквог. На програму су публици познате вокализе великих композитора између 19. и 21. века, овог пута у ауторском аранжману др ум. Јулије Бал, (чија је докторска теза на ФМУ у Београду била уско везана за област клавирских транскрипција), у комбинацији са композицијама три домаћа аутора (уједно и колега на АУНС) – минијатурама из циклуса ’Отисци прошлости’ (инструктивне вежбе за солфеђо адаптиране за уметничко презентовање) и композицијом ’Мементо’ композиторке Ливије Јовчић, затим композицијом Јулије Бал под називом ’Хроматски танго’, као и вокализом коју је иза себе оставио наш недавно преминули колега композитор Светозар Саша Ковачевић.“

Публику Матице српске, сем уметника „Камерне резонанце“, почастила је својим присуством и поменута композиторка Ливија Јовчић, а оригинално дело Јулије Бал, (која је савесно испунила и улогу предавача између композиција), „Хроматски танго“, посетиоци су тражили на бис. Спектакуларном репризом овог дела завршио се концерт „Лепоте вокализа“, а сарадња „Камерне резонанце“ и Матице српске тек је започела.

У оквиру издавачке делатности Одељења за књижевност и језик Матице српске објављена је књига др Раде Стијовић „Недоумице у српском језику: норма и пракса“. У овој књизи др Рада Стијовић, која се дуго и успешно бави нормативном лингвистиком, наставља своја нормативистичка интересовања и разматра велики број грешака, али и исправно употребљених облика и конструкција који се јављају у савременом јавном језику.

Језичка питања која се обрађују актуелна су, огрешења о норму су потврђена у пракси, односно ауторка коментарише питања која је добила од својих читалаца. Ауторкини савети су лингвистички утемељени, по потреби засновани и на претрази корпуса српског језика, дати одмерено и са одличним познавањем научне литературе. Сам језик и стил којим је књига написана узорни су, тако да је текст и самим собом упутство читаоцу како се треба изражавати.

Компетентност ауторке у домену дијалектологије оверена је и Наградом „Павле Ивић“. О месту аутора међу специјалистима за савремени језик и језичку норму говори Повеља Матице српске за неговање језичке културе, а рукопис доноси више одличних мини-часова из домена историје српског народног и књижевног језика. На такав суд обавезује садржај текстова типа: „У Дечану или Дечанима“, „Ивањдан или Јовањдан“, „Шта језик говори о историји Косова и Метохије“, „Христос васкрсе или Христос воскресе“.

Уредник издања је проф. др Исидора Бјелаковић, а рецензенти су академик Слободан Реметић и проф. др Душка Кликовац. Штампање ове књиге омогућило је Министарство науке, технолошког развоја и иновација Републике Србије.

У оквиру Одељења за књижевност и језик и Рукописног одељења Матице српске објављен је зборник радова „Ђорђе Натошевић у свом и нашем времену“. Уредници зборника су Исидора Бјелаковић и Зорица Хаџић Радовић. Аутори радова у зборнику су Душан Иванић, Јован Делић, Гордана Ђилас, Зорица Хаџић Радовић, Татјана Јовићевић, Ненад Нинковић, Горан Васин, Зорослав Спевак, Лана Томчић, Александра Илић Рајковић, Светлана Лазић, Милена Зорић Латовљев, Александар Милановић, Исидора Бјелаковић и Иван Негришорац. Аутори су сагледали стваралаштво и живот Ђорђа Натошевића из најразличитијих аспеката – његов педагошки рад, историјски контекст у којем је стасавао и радио, његово дело са историјско-књижевне перспективе, али и из домена језика којим се служио. Рецензенти публикације су Радослав Ераковић и Милица Ћуковић. Штампање ове књиге омогућио је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.

Објављен је априлски број „Летописа Матице српске” (год. 200, књ. 513, св. 4) у којем су у сталној рубрици „Поезија и Проза” објављени прилози: Зорана Ђерића, Снежане Минић, Љубише Ђидића, Недељка Терзића, Душице Милановић Марике, те преводи поезије три бугарска песника (Лучезар Станчев, Евтим Евтимов, Недјалко Јорданов) и прозе Оје Бајдар. Рубрика „Есеји” доноси текстове Емилије Поповић о Тодору Манојловићу, Тамаре Бабић о Стевану Тонтићу и Фрозине Валек о Јоану Славићу и Лази Лазаревићу. Тема рубрике „Сведочанства” су овогодишња Светосавска беседа Валентине Питулић и „Змајева награда Матице српске” кроз текстове Селимира Радуловића и Зорана Ђерића. Рубрика „Поводи” посвећена је Милораду Павићу (1929-2009) о чијем књижевном делу пишу Владимир Папић и Марија Цветићанин. Стална рубрика „Критика” прати актуелну књижевну продукцију, а у овом броју текстове потписују: Сања Перић, Стојан Ђорђић, Јелена Марићевић Балаћ, Драгиња Рамадански, Драгана Јовановић и Павле Зељић. У рубрици „Из света”, Предраг Шапоња прати актуелна дешавања на светској књижевној и културној сцени.

Часопис је доступан и у електронској форми и може се преузети са линка

У четвртак, 11. априла 2024. године Матицу српску посетили су проф. др Ива Драшкић Вићановић, декан Филолошког факултета у Београду и доц. др Јован Чудомировић, продекан за наставу. Госте су примили и упознали са историјом, радом и различитим активностима Матице српске и њених установа проф. др Драган Станић, председник Матице српске, др Јелена Веселинов, управник послова Матице српске и проф. др Исидора Бјелаковић, секретар Одељења за књижевност и језик. Том приликом је потписан „Протокол о сарадњи“ са Филолошким факултетом, а вођени су разговори о различитим видовима сарадње, као и пројектима који ће бити реализовани као резултат овог протокола.