Матица српска је у оквиру рада Рукописног одељења, у Едицији Документ објавила књигу „Тихомир Остојић Мој дневник”коју је приредила мср Александра Јовановић, архивски саветник.
Уместо да буде доступан малом броју архивских проучавалаца, захваљујући приређивачком раду, рукопис Мој дневник Тихомира Остојића, заведен под сигнатуром М 5.901, који се чува се у Рукописном одељењу Матице српске, рашчитан је и у монографском облику понуђени савременом читаоцу. Рукопис се састоји из неколико целина – прву чини предговор у којем се износе основне информације о садржају рукописа. Приређивач се оглашава и на крају напоменом у којој прецизира изворе.Текст је обогаћен и ликовним прилозима – фотографијама личности које се помињу у дневнику, изгледом гимназије. Највећи део текста су дневничке белешке у периоду 1881-1884, уз додатак: попис одгледаних драмских дела, песме, причу самог аутора. Ђачки дневник Тихомира Остојића пружа драгоцене информације о животу гимназијалаца: писан је у дневничкој спонтаности, као реакција на напосредне догађаје: пожар, на пример који је избио у суседсту, извештаје о променљивом времену и сл. Њих пише гимназијалац са јаком свешћу о свом културном задатку и с ентузијамом младог човека који верује у своју будућност. Радни елан и оптимизам у великој мери профилишу тип интелектуалца с краја 19. века.
Посебан квалитет овог дневника су описи музике и уживања у њеном стварању и рецепцији. Остојић у свој дневник уграђује и дневник читања – описује свој романтичарски занос и у анализи дела бира драмски прегнантна и патосом наглашена дела. Дневник је и прича о социјалним релацијима – односу према мајци, о пријатељству, одрастању без оца, уз поштовање Господина (професора Велике српске гимназије у Новом Сад Јована Грчића) који се бринуо о његовој породици… Дневник садржи драгоцене податке за историју приватног живота, особито забавно-културног (инжинирски бал, беседе, читаоничке забаве…), али и делове у којима се паралелно са друштвеном сфером (информације о Милетићу, крунисању краља Милана, смрт Ђуре Даничића, пренос костију Бранка Радичевић из Беча у Сремске Карловце) описује романтичарска усхићеност природом (илустративни су описи „екскурсија“, шетње, променаде Дунавом). Иако преовлађује ентузијазам, повремено се чује и критички глас (избор патријарха Германа, критика школског система и сл.) или интимни глас (о заљубљеноси у Олгу, Ленчицу). Дневник се „лако“ чита и плени оптимизмом и радном етиком аутора.
Књига има 187 страна, у првом делу садржи дневничке записе док се у другом делу налазе записи које Тихомир Остојић назива „Моји умотвори”.
Штампање ове књиге омогућило је Министарство културе Републике Србије.