У издању Косовскометохијског одбора Матице српске објављена је књига „Српска четничка акција (1897–1908), Оружана дипломатија“, др Уроша Шешума. Главни и одговорни уредник издања је проф. др Валентина Питулић, а рецензенти су: др Биљана Вучетић, проф. др Божица Младеновић и проф. др Александар Растовић. Штампање ове књиге омогућио је Министарство културе и информисање Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.

Књига др Шешума представља прву велику целовиту синтезу о српској четничкој акцији у Османском царству, теми која је иначе остала по страни интересовања српске историографије у 20. веку.

Српска четничка акција се може сматрати једним од најважнијих сегмената живота Срба у Османском царству крајем XIX и у првој деценији XX века. Премда су се на почетку XXI века појавили радови који се баве овом проблематиком, они су се углавном заснивали на сведочењима савременика који су почетке акције везивали за отпор Срба Османског царства бугаризацији и терору бугарских комита. Међутим, др Шешум је истраживањем донедавно недоступних фондова Архива Србије, и консултовањем бројних објављених извора бугарске провенијенције открио до сада непознате чињенице и дошао до закључка да се идејни творац Српске четничке организације налазио у српском Министарству иностраних дела. Вођен хронолошким системом, аутор прати планирање, покретање, теренско организовање и спровођење четничке акције од преласка првих чета 1897. године па све до 1908. када акција замире након проглашења младотурске револуције.

Пре отпочињања српске четничке акције Бугарска није признавала Србији право на територијалне претензије у Повардарју, нити је признавала постојања Срба јужно од Шар планине, сматрајући малобројни српски изјашњени живаљ у тим крајевима српским плаћеницима и жртвама српске пропаганде. У складу с таквим гледиштима и чињеницом да је преко Егзархије и Организације до 1904. контролисала огромну већину словенског живља у Повардарју, Бугарска није сматрала за потребно да са Србијом преговара о будућој подели турских поседа у долини Вардара. Када се након проглашења Хуријета показало да се престанком српске четничке акције под власт Егзархије вратио врло мали број села које су Срби до 1908. преотели и да српски добици нису привремени, бугарска страна била је приморана да дојучерашње непријатеље убудуће посматра као нужне савезнике. Преговори крунисани српско-бугарским споразумом 1912. имали су дакле своју предисторију у покушајима споразумевања Светислава Симића са комитским организацијама и сукобима српских и комитских чета. Будући да је од почетка вођена из Министарства иностраних дела с дугорочним циљем да примора Бугарску на споразум, српска четничка акција с разлогом се може сматрати видом тајне, оружане дипломатије.

Својим квалитетом, начином презентације, јасноћом и прецизношћу језика ова књига ће бити приступачна сваком читаоцу.