У среду 26. 02. у Свечаној сали Матице српске, са почетком у 19 h, одржано је прво Музичко вече у текућој години, под називом „Рефлексије од Вивалдија до Равела” у извођењу истакнутих уметника, виолинисткиње Оливере Риалас и виолоночелисте Душана Стојановића.

Оливера (Јаковљевић) Риалас рано је препозната као музички таленат и Музичку академију у Београду завршила је у својој двадесет првој години. Постдипломске студије похађала је у Будимпешти, на Академији „Франц Лист”. Наступала је широм света, све време подучавајући младе нараштаје свирању на виолини. За свој педагошки рад, који је започела на Музичкој академији у Нишу, усавршавала се на Конзерваторијуму Long Island у Њујорку (од 2001. до 2009. године) и наставила по пресељењу на Кипар 2010. године. Почасни докторат Института Рома добила је 2022. године. Оснивач је већег броја такмичења и редовно наступа као солиста и као члан камерних ансамбала. Душан Стојановић је дипломирао на Факултету музичких уметности у Београду а диплому концертанта стекао је на конзерваторијуму у Шафхаузену у Швајцарској. Стално је запослен као вођа деонице виолончела и соло челиста Симфонијског оркестра РТС-а. Од 2018. је гостујући соло виолончелиста оркестра Опере и театра Мадленијанум, а често је ангажован и у иностранству – САД, Кина, Јапан, Кипар, Немачка, Италија, Грчка… Као дуо, Оливера и Душан наступају континуирано већ три године и имали су концерте у Србији и на Кипру.

У складу са називом концерта „Рефлексије од Вивалдија до Равела”, уметници су приредили својеврсно путовање кроз историју музике, које је отпочело добро познатим Вивалдијевим и Баховим деоницама а затим су кроз композиције Александра Вујића и Јаниса Ксанакиса представили непредвидиви и узбудљиви ритам уметничке музике ХХ века, склоне авангарди и експериментисању. Концерт је завршен капиталним делом Мориса Равела – „Сонатом за виолину и чело” (1922) у четири става, коју је уметник посветио „успомени на Клода Дебисија”. У кратким предасима, Оливера Риалас и Душан Стојановић делили су са публиком занимљиве информације и анегдоте о делима и композиторима. Тако смо чули да је Јанис Ксанакис, поред компоновања, био и успешан архитекта, а да је музику и своју целокупну делатност посматрао као тежњу за хармонијом Васељене, док је Александар Вујић своје композиције обрађивао у неколико верзија како би их прилагодио различитим саставима и комбинацијама инструмената у оквирима камерне музике. Публика је на концерт реаговала са одушевљењем, јер су уметници у своје извођење, сем неспорне виртуозности, унели много емоције и воље да унутрашњи дух сваког дела, његову покретачку снагу и raison d’être пренесу присутнима. У случају драматичних, ритмички разноликих деоница којима је Ксанакис успевао да додирне невидљиве струне у сваком од нас, а што не би било могуће без мајсторске интерпретације коју су нам синоћ приредили Оливера Риалас и Душан Стојановић, искуство је било катарзично. Уз захвалност уметницима, подстичемо оне који нису могли доћи да послушају цео концерт на следећем линку.