У Свечаној сали Матице српске 7. децембра представљена је књига проф. др Петра Марјановића, „Театролошке теме и коментари”.
Књига је припремљена и објављена у оквиру Одељења за сценске уметности и музику Матице српске.
О књизи и аутору говорили су проф. др Живко Поповић, доц. др Петар Грујичић и др Зоран Максимовић, секретар Одељења. Одломке из књиге читала је проф. др Маријана Прпа Финк, драмска уметница.
Књига „Театролошке теме и коментари” обухвата драгоцене анализе из области историје српског позоришта почевши од најзначајнијег драмског ствараоца Јована Стерије Поповића и његове највредније комедије „Кир Јања”. Аутор посвећује своје анализе не само главном лику његове комедије већ и значајним глумачким тумачењима тог лика у историји српског позоришта. Профсор Марјановић нам нуди врло прецизне анализе, засноване на театролошким принципима, користећи позоришна и писана документа и постојећу ауторску документацију својих претходника, стварајући на тај начин једну сложену и свеобухватну слику о глумачким дометима у тумачењу лика Кир Јање.
Потом се анализира однос Лазе Костића према глуми и глумцима, при чему се користе разни коментари у вези с том темом.
Аутор наставља својим запажањима о три српске комедије с краја 19. века: „Адам и берберин, први људи” Јакова Игњатовића, „Подвала” Милована Глишића и „Ново доба” Милутина Илића. Стеријиним и њиховим комедијама Марјановић гради прелазни мост према анализама потоњих драмских стваралаца и позоришног уметничког успона у историји српског позоришта. Значајан допринос његовој анализи историје српског позоришта представља период од 1903. до 1914. године. Централно место припада Браниславу Нушићу и његовом великом опусу са легендарним ликовима из његових познатих комедија. Комедиографски ланац почиње Стеријом, затим следи неколико аутора пре Нушића као најзначајнијег аутора а наставља се Душаном Ковачевићем и анализама паралела између Нушићевог и Ковачевићевог дела.
Занимљиво посматрање представља неизбежна дилема око текста драме и текста саме представе. Реч је о поштовању ауторовог текста и његовог сценског прилагођавања, односно врстама односа редитеља па и глумаца према тексту.
„Хасанагиница” Љубомира Симовића, најзначајнијег аутора савременог српског позоришта, привлачила је пажњу разних тумача па и аутора књиге.
Занимљиво је ауторово надахнуто предавање без бележака о проблему позоришта и публике, овде пренето на основу сопствених сећања.
Важно место у књизи заузима ауторов опис монографије о Дејану Мијачу, нашем истакнутом редитељу великог броја представа на нашим важним позоришним сценама.
На крају ове драгоцене књиге налази се „Беседа о ћутању” Предрага Бајчетића за коју аутор сматра да представља велики домет српске театрологије.