Ако постоје књижевни часописи који су, по много чему, необични,
јединствени, непоновљиви као светски књижевни и културни феномени, онда
се један такав налази у српској култури. Реч је о Летопису Матице српске
који у европским оквирима представља најстарију живу књижевну периодичну
публикацију која, без значајнијих прекида, континуирано излази од 1824.
године. Основан 1824. године у Новом Саду као
,
захваљујући иницијативи тадашњег професора новосадске гимназије
Георгија Магарашевића, овај часопис је веома брзо постао средишње место презентовања српске
књижевности. Као велики ерудита и познавалац ондашњих културних прилика
и потреба, Георгије Магарашевић се определио да издаје часопис у којем
ће објављивати грађу о словенском свету и српском народу, историјске
чланке, књижевне прилоге и друга обавештења о књижевној и културној
делатности од значаја за Словене и Србе.
Часопис је уређиван у
Нови Сад - Некад
Нови Сад - Сад
, а
штампан у
Будим - Некад
Будимпешта - Сад
.
Цензура је 1824. године одобрила његово излажење. На првој свесци
означено је да је за 1825. и да ће излазити четири пута годишње, јер је
толико било великих пештанских вашара на којима би се часопис могао
продавати. Програм, објављен у првој свесци, био је широко конципиран и
тежио је да обухвати све што се на књижевном и културолошком плану
збивало код Срба и осталих словенских народа. Одзив читалачке публике у
почетку је, углавном услед непросвећености и неписмености, био веома
мали. Потешкоће у организацији читавог посла навеле су Георгија
Магарашевића да се посаветује са пештанским трговцима и интелектуалцима,
који су потом закључили да решење треба потражити у оснивању културне
установе која би не само бринула о часопису него и развила знатно шири
програм рада. Стога је у
Пешта - Некад
Будимпешта - Сад
1826. године основана
. У
склопу Матичине делатности, одмах се кренуло са издавањем књига, те су,
на самом почетку објављена дела Милована Видаковића, Јована Стерије
Поповића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Јована Суботића и
других. На тај начин, оснивањем књижевног, научног и културног друштва –
Матице српске, и часопис је од тада био под заштитом ове значајне
националне установе. Наиме, у уводнику свеске четврте прве частице за
1826. годину,
Јован Хаџић написао
је проглас: „Ево ти, почитајеми и предраги роде,
Летописа србског. Теби подноси с љубови пуним жаром Матица
Србска, која је Тебе и Твоје славе ради постала, за Тебе ради, за Тебе
дише...“ Тако је објављено оснивање Матице српске, а Летопис ће
од тада до данас излазити као њен часопис. Од тог момента, часопис је
излазио редовно, уз краће прекиде током великих историјских ломова:
1835–1836. (за време Баховог апсолутизма када је Матица српска на кратко
била укинута), 1848–1849. (за време револуције у Аустроугарској) и током
Првог и Другог светског рата.
Овакав невероватан континуитет деловања утолико је необичнији што је
српска култура – услед тешких неприлика изазваних бурним историјским
токовима, те великим и честим притисцима империјалних светских сила –
изложена исто тако бурним, великим и честим развојним дисконитунитетима.
У данашњем времену, када се изнова преиспитује свеколико империјално
наслеђе великих сила и траже путеви успостављања постколонијалног
дискурса, Летопис Матице српске представља изврстан пример
посвећеног, културног, миротворног деловања на интеграцији српске
културе унутар европских и светских оквира у којима би своје место
требало да пронађу све аутентичне вредности, па и културне вредности
тзв. малих народа. Другим речима, трајност
Летописа Матице српске представља аутентичан, културан одговор
једног бројчано малог народа спремног да се одупре окрутним механизмима
империјалних и колонијалних сила и да одлучно тражи сложене путеве како
би и сам учествовао у изградњи планетарне, глобалне културе свеколиког
човечанства.
Веома је важна чињеница да је за све време трајања Летопис био и
остао централни српски часопис који настоји да окупи проверене вредности
српске књижевности, науке и културе. Своју мисију Летопис је
остваривао са променљивим, али несумњивим успехом. У том смислу, обавеза
његових уредника је
да раде на сагледавању целовитости, сложености и врхунских вредности
српске књижевности и културе. Уредништво настоји да часопис буде простор
на којем се филтрирају књижевне и културне вредности, тако да се, при
том, превазиђу све предрасуде и ограничења различитих поетичких,
генерацијских и културолошких припадности појединих писаца. Часопис
велику пажњу посвећује и књижевности других народа (нпр. немачкој,
француској, руској, пољској, енглеској, америчкој итд.), па су и читаве
свеске у целини биле посвећене страним књижевностима и њиховим односима
са српском културом (мађарска, немачка и др.).
Током два века дуге традиције излажења Летописа Матице српске, и
поред многобројних критика упућених углавном на рачун његових
конзервативних узуса приликом објављивања, за многе генерације писаца,
књижевних историчара, критичара, историчара и других културних
прегалаца, како за већ доказане писце и стручњаке из одговарајућих
области тако и за младе писце и истраживаче, одувек је била привилегија
и част писати за овај најстарији европски књижевни часопис.
