Уредничка концепција

Оријентацију Летописа Матице српске на креирању светскоисторијског културног контекста неопходног за развој српске књижевности и културе веома јасно могу показати и примери неких од најважнијих главних и одговорних уредника заслужних за уредничку политику часописа. Оснивач и први уредник часописа у периоду 1824–1830. године био је Георгије Магарашевић, интелектуалац просветитељске оријентације, уз то професор и писац уџбеника, који је приказао општу, светску историју до почетка XIX века. Као покретач Летописа, дао му је основни правац, уредио првих двадесет свезака (1825–1830) и у првој свесци назначио смисао основних рубрика. Сматра се да је више од половине садржине тих свезака потекло од самог Магарашевића (оригинали, међу којима су значајна „Писма Филосерба” и преводи, нарочито Геснерових Идила), а да је рубрику „Смесице” писао сам. Уредник Летописа од 1830. до 1831. године, Јован Хаџић, био је класицистички песник (објављивао је под псеудонимом Милош Светић), правник и есејиста, уз то и творац грађанског законика Кнежевине Србије из 1842. године, чиме је значајно допринео европеизацији српског правног система. Држећи се старог програма, померио је само класификацију (рубрицирање) прилога, а придев у наслову Сербска заменио са Сербскій. Теодор Павловић је уређивао часопис 1832–1841. године, а значајан је као покретач више листова, те један од најважнијих твораца штампе и медијског живота у српској култури. Летопис је отворио утицају народне поезије, национализацији српске књижевности и романтичарским тенденцијама у њој. Уредник Летописа у периоду 1842–1847. и 1850–1853. био је предромантичарски књижевник Јован Суботић, адвокат, политичар, песник, новелиста, драмски писац, писац граматике српскога језика и озбиљне расправе о природи српског стиха и версификације. У Летопису је објавио велик број прилога у свим његовим рубрикама: велику грађу из догађаја 1848–1849, документе из старијих времена, приповетке, преводе, полемике, критике, књижевноисторијске прегледе, студије о стиху народне и ауторске поезије, чланке о народним обичајима. Познати романописац Јаков Игњатовић уређивао је Летопис у периоду 1854–1856, а описујући живот српског народа у средњоевропском, панонском простору, учинио је да роман постане водећи жанр у епоси српског реализма. У Летопису је објавио документе из историје Сентандреје

Сентандреja - Некад

Сентандреja - Сад

, погледе на историју српског народа, огледе о стању српске књижевности и историјски роман Ђурађ Бранковић. Јован Ђорђевић је био главни и одговорни уредник часописа од 1858. до 1859. године, а значајан је у српској култури као оснивач првих професионалних театара – Српског народног позоришта

(СНП) у Новом Саду и Народног позоришта

у Београду, писац речи за српску химну Боже правде, аутор и данас релевантног Латинско-српског речника и дугогодишњи професор Велике школе у Београду. Реформисао је Летопис тако што је у наслову часописа напустио словенски правопис, а изостављена су и нека слова из штампе (i). Уредник који је најдуже био на челу Летописа био је Антоније Хаџић (1859–1869, 1876–1895) и као прегалац посебно је заслужан за рад двеју значајних институција – Матице српске и Српског народног позоришта. У његово време Матица се преселила из Пеште

Пешта - Некад

Будимпешта - Сад

у Нови Сад

Нови Сад - Некад

Нови Сад - Сад

(1864), а прва свеска Летописа у Новом Саду изашла 1865. године. Његови уреднички чланци у Летопису више су се тицали историје Матице српске него самог Летописа. Слависта и филолог, дугогодишњи професор Велике школе у Београду и секретар Српског ученог друштва Јован Бошковић уређивао је Летопис од 1870. до 1875. године. На сцени СНП некада радо извођен драмски писац, новелиста, критичар и есејиста, а уз то преводилац (између осталог) и Гетеовог Фауста, Милан Савић уређивао је часопис 1896–1911. године. Летопис је под његовим уредништвом објединио књижевне (белетристичке) и научне радове (историја, филозофија). Значајни књижевни историчар позитивистичке оријентације и историчар културе, уз то и музиколог, Тихомир Остојић уређивао је Летопис 1912–1914. године. Часопису је дао нове оквире, проширујући му и осавремењујући тематско поље. Историчар и темељни архивски истраживач, историчар књижевности и културе Васа Стајић био је уредник Летописа 1921. и 1936. године. Библиограф, културни и театарски радник Марко Малетин уређивао је часопис 1923–1929; Радивоје Врховац, слависта, професор, потом дугогодишњи директор сремскокарловачке гимназије уређивао је Летопис 1930. године, развијајући идеју јединства југословенске културе као културе југословенске нације (пошто је држава преименована у Краљевину Југославију), чему је требало да тежи и Летопис: уместо националног (српског) опредељења оглашавало се југословенство. Авангардни песник, драмски писац, есејиста и критичар Тодор Манојловић био је уредник 1931; песник и театарски посленик у СНП Жарко Васиљевић 1932; а културни радник Никола Милутиновић у годинама 1933–1935. и 1936–1941.